Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Васкрснуће мумије (The Mummy Resurrected 2014) је још један у низу америчких филмова чија је тема египатска мумија која се, након много векова, враћа у живот. На ову мумију наилази група научница, предвођених оцем једне од њих.
Критички осврт: Филм уопште не личи на авантуру или хорор, већ на неку испразну америчку сапуницу. За ову прилику унајмљена је гомила лепих „глумица“, тако да је „сапуњави“ утисак потпун. Доприносе и дијалози који су приземни и досадни. И, напросто, врцају од општих места.
Продукција није потпуно лоша, али специјалних ефеката, и оно мало што је било, далеко је од импресивног. Неки моменти су нелогични. Човек себи реже вене кључевима као да то ради скалпелом. Можда и значајнији проблем је што су поступци ликова нелогични, а емоције су неуверљиве. Радње овде нема уопште јер се све време вијају по гробници и са мумијом. Ако бисмо то назвали радњом, она је обична, неинвентивна и досадна. Филм, заиста, није ни помена вредан. Дакле, то што сам исписао о филму неколико реченица највећи је могући комплимент који може да добије.
Едукативни моменат: Девојке нису унајмиле лиценцираног водича, већ су прихватиле услуге илегалних радника, па их је снашла велика невоља. Лиценце, односно дозволе за рад, у свакој земљи и за сваки посао постоје са разлогом. Баш као и свака друга документација (ма колико год нас она замарала) и пре склапања било каквог посла треба је проверити.
Оцена наставника:
(уз губљење времена)
Пирати са Кариба: Шкриња мртвог човека (Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest 2006) је други наставак саге о пиратима са Кариба. Овог пута капетан гусарског брода Џони Деп заинтересован је за кључ од шкриње у којој се налази срце Летећег Холанђанина. Ова утвара из морнарских прича у филму заиста постоји и заинтересована је за Џонија, односно његову душу. Судбина људи који постану део посаде Холанђанина није нимало светла, те Џони жели по сваку цену да је избегне. Он зна да ако се домогне срца, окренуће ситуацију у своју корист. Међутим, за тај вредни орган заинтересован је и бескрупулозни лорд Том Холандер. Он шаље Орланда Блума да се домогне Џоновог посебног компаса који може да пронађе оно што неко жели највише од свега. Да би натерао Орланда да обави мисију, хапси његову љубљену Киру Најтли, али њен отац Џонатан Прајс успева да је ослободи. Сада су сви на мору у вратоломној авантури где свако има свој циљ.
Критички осврт: Попут првог наставка и овај је сјајан; динамичан, забаван, маштовит, са сјајним глумцима и одличним специјалним ефектима. Прича је добра и допада ми се што су баш искоришћене познате легенде у вези са морем, попут чудовишта Кракена, што свему даје шмек какав и треба да има један овакав филм. Све похвале.
Едукативни моменат: Џони Деп је направио погодбу са Билом Најтом коју није желео, односно могао да испуни. И онда се нашао у великом проблему, да би га, на крају филма, чак појело гадно чудовиште. Немојте правити такве погодбе за које знате да нећете моћи да их испуните јер су проблеми, у том случају, неизбежни. Неће вас појести чудовиште, али ће вас појести брига како их решити. 🙂
Оцена наставника:
(додуше, са мајушним минусом)
Пирати са Кариба: На крају света (Pirates of the Caribbean: At World’s End 2007) је наставак претходног филма. Џони Деп је заробљен на оном свету, пошто га је појео Кракен. Чланови његове посаде, као и Орландо Блум, Кира Најтли, Наоми Харис и Џефри Раш, кога је Наоми васкрсла, кренули су на крај света, како би стигли у свет мртвих и спасили га. Они су у тој мисији успели, али то је био тек почетак њихове авантуре, пошто лорд Том Холандер жели да уништи све гусаре. Зато се окупља деветоро капетана гусарских бродова на тзв. Братском суду како би одлучили како да се изборе са овом претњом. Имају неколико опција, па чак и да призову богињу Калипсо, коју је овај суд, некада давно, заробио. Но, Џони има другачије планове.
Критички осврт: Не могу да кажем да овај наставак не заостаје много за претходним, пошто то не би била истина. Прича је за више од неколико нијанси блеђа него претходна, мада јој авантуре и акције, али и добрих фора не недостаје. Додуше, пркосили су свим могућим законима физике у борбама, али добро. 🙂 Више ми сметају рупе у причи.
Наставак је довољно динамичан, забаван, крцат превратима и новим моментима, некада исфорсираним јер поступци ликова нису увек најјаснији. На пример, пропустио сам део када је Том Холандер превише помирљиво прихватио пораз, односно нејасно ми је зашто је то тако учинио. То су те рупе у причи које у мањој или већој мери кваре утисак. Као и сам крај, који је тек покушај да буде другачији, а у ствари је опште место, превише предвидљив и за нијансу више мелодраматичан.
Овом наставку могу да замерим и што није донео ништа ново у односу на претходни, осим богиње Калипсо, која се и није показала као богзна каква атракција, а прича у вези са њом је сувише предвидљива. И филм је у неким деловима развучен више него што је заиста било потребно.
Едукативни моменат: Када су бирали гусарског краља, сваки од капетана је номиновао себе јер је сваки од њих био себичан. Једини који то није урадио је Џони. И тиме је показао да је мудрији јер је и једини остварио свој циљ. Себичност није одраз мудрости, нити ће људи увек удовољавати себичњацима када их, већ, процене какви су заиста.
Оцена наставника:
(на три или три на четири, свеједно)
Хари Потер и ватрени пехар (Harry Potter and the Goblet of Fire 2005) је четврти наставак саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф и који похађа чаробњачку школу Хогвортс. У тој школи организован је трочаробњачки турнир у коме учествују још две школе; Бобатонс из Француске и Дурмстранг, која је негде у североисточној Европи. Из сваке школе бира се по један одважан чаробњак који ће представљати своју школу на турниру. У име Хогвортса изабран је Роберт Патинсон, али уз њега и Хари Потер. Проблем је у томе што се Хари није кандидовао, а и, према правилима, нема довољно година за такву врсту такмичења. Његови наставници подозревају да су ту ситуацију наместиле мрачне силе, али, свеједно, дозвољавају да Хари учествује надајући се да ће их то довести до онога ко је све то замесио.
Критички осврт: Лавиринт, као финални и „најстрашнији“ задатак, био је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни ја шта, а добио травицу која гута чаробњаке. Такође, у филму има општих места, као када се Хари, ипак, појављује након што је, заједно са змајем, пао у понор. И глумци драме више него што је реално потребно, а и емоције су претеране. Но, и поред тога, филм је сјајан, баш као и сваки други део о Харију Потеру, пре свега због одличне приче, маште, шарма и специјалних ефеката.
Едукативни моменат: Хари Потер и Роберт показали су шта значи фер надметање. Један другом су открили значајне информације које су обојици помогле и изједначиле шансе. И није важно ко ће победити јер је већ такав однос права победа сваког од њих.
Оцена наставника:
(плус и плус)
Хари Потер и реликвије смрти: први део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1 2010) је претпоследњи филм серијала о чувеном чаробњаку. Мрачни лорд, кога тумачи Рејф Фајнс, завладао је светом чаробњака и он и његови следбеници прогањају све оне који им нису по вољи. Хари Потер је главна мета, па мора да бежи, али, истовремено, са својим пријатељима Емом Вотсон и Рупертом Гринтом креће у мисију да дохака злом владару.
Критички осврт: Режисер Дејвид Јатс је желео две ствари: да пролонгира кулминацију, односно остави је за део други и да поради на личној драми ликова. И успео је у оба, али је зато растегао причу до граница пуцања. Но, прича је и даље у реду, мада не врца претерано ни од маште, ни од акције и авантуре, а радња је сведена на тражење делића душе злог лорда. Сама идеја како је расцепкао своју душу, те на тај начин себе заштитио, није лоша.
Занимљиво је гледати еволуцију прича о Харију Потеру. Како је одрастао, филмови су постајали све мање дечји, а све више озбиљнији и мрачнији, док је зли лорд постајао све присутнији, да би у овом делу био апсолутно доминантан. Углавном, рекао бих да је у овом филму много више од саме приче значајна та атмосфера која је завладала чаробњачким светом, распоред и однос снага, као и идеали или идеологија који су водиље ликова. И због тога, према својој озбиљности, овај филм превазилази све раније наставке.
Едукативни моменат: Веома је било видно да су Џејсон Ајзак и његов филмски син Том Фелтон на смрт преплашени у друштву свог мрачног господара и да им све што се дешава нимало не прија. Постоји изрека која каже да је баба дала динар да уђе у коло, а онда даје два да из њега изађе. Веома је важно проценити у шта се упуштамо, да не бисмо плаћали много скупљу цену изласка.
Оцена наставника:
(у ствари, између четири и пет)
Мачје око (Cat’s Eye 1985) је омнибус од три приче које је написао Стивен Кинг. Све три приче прате авантуре мачка који је, бежећи од пса, улетео у камион за испоруку и завршио у Њујорку, а потом и у другим градовима.
Критички осврт: Не могу да кажем која је прича најбоља јер свака је необична и има неки свој квалитет. Прва има скроз занимљиву идеју, друга је веома узбудљива и напета, а у трећој доминира преслатко и маштовито замишљено чудовиштанце. Спој све три приче је мачак који сасвим случајно долази на дестинацију где је потребан, што је генијално осмишљено. У једном истом филму са крими прича прелазимо на бајковиту дечју и то се сасвим уклопило, што је, заиста, мајсторство.
Добра је фора када у првој причи Џејмс Вудс гледа ТВ и филм „Мртва зона“ и каже како ништа не разуме тај филм и чуди се ко уопште пише такве глупости. Сценарио и за овај и за други филм написао је Стивен. 🙂 Човек уме да се шали на свој рачун. И уме да прави приче и није разочарао ни овај пут. Уз добру режију и одличну глуму, ово је одличан филм који вреди погледати.
Едукативни моменат: Главни глумац у овом филму припада раси египатских мау мачака. О њој и другим расама можете више научити на овом линку.
Оцена наставника:
(свакако)
Братство (The Brotherhood 2001) је први наставак у саги о крволочним братствима која се успостављају на америчким колеџима. Самјуел Пејџ је момак који је добио стипендију као спортиста на колеџу и који нема високо мишљење о братствима, али га је Бредли Стрикер, вођа једног од њих, свеједно врбовао. Самјуел ће открити да је његов анимозитет у овом случају оправдан јер су момци из тог братства листом – вампири.
Критички осврт: Што се хорор прича са братствима и сестринствима на колеџима тиче, оне свакако нису новина. Уосталом, колико сам разумео, такве дружбе имају неке своје иницијације, чак ритуале, а и тајне које млади деле међу собом. Потпуно су погодне за овакву врсту страшних прича, па је логично да ће бити експлоатисане. Само су у питању варијације; некада су чланови братства или сестринства демони, некад вештице, а у овом случају вампири. Но, идеја оригинална није, а конкретно ни њена реализација. Радња је сасвим и класична и очекивана, са крајем који не може бити глупљи. Прича више личи на неку сапуницу са покушајем мистерије.
Обично су у јефтиним хорорима заступљене лепе и згодне цице које добро вриште. Ово је такав (јефтин) тип хорора, али са том разликом што су овде набилдовани момци који лоше глуме. 🙂 Дакле, постоји геј сензибилитет, мада пре у алузијама него у експлицитним односима и ликови су, наводно, оријентисани ка нежнијем полу. И потпуни су стереотипи. Продукција је, јасно, прилично слаба. Специјални ефекти су сведени на мрдање камером и кечапом наместо крви.
Дијалози су потпуно приземни, а при томе и досадни. Углавном се једна мисао врти у више реченица и неколико минута. Најсмешније је када је Самјуел декламовао патетичну причу о свом несрећном одрастању, што је пропраћено врло прикладном музиком.
Едукативни моменат: Овај филм је покушао да поентира да се стереотипи стварају на реалним основама и да момци који личе на „гикове“ и оне који личе на спортске стипендисте на колеџу, најчешће то и јесу. И јасно је да се стереотипи праве на основу онога што је виђено, то нико не спори. Но, поента је у томе да стереотипи не важе за све људе и да ће увек бити не мали број изузетака, те због њих и треба да се боримо против предрасуда.
Оцена наставника:
(безвредна, као и цео филм)
Побуна (Revolt 2017) је амерички филм који се дешава негде у Африци у ратом захваћеном поднебљу. Рат се води између људи и напредних машина и у њему учествује војска САД. Један од америчких војника је и Ли Пејс, који се онесвестио током једне борбе. Пробудио се у затвору са мањим повредама и амнезијом. Он не зна ко је и шта му се десило, али га то не спречава да, заједно са лекарком Беренис Марло, настави борбу.
Критички осврт: Након врло ефектног почетка (и што се сцене и што се специјалних ефеката тиче) креће потпуно глупава нарација. Американци су мајстори да приземље филм, али, свеукупно гледајући, режисер Џо Мијале није урадио лош посао. Није урадио он ништа епохално; више је ишао на сигурне, већ опробане варијанте. Но, немојте ме погрешно схватити јер режија је далеко од перфектне, тако да пропуста има, а и патетике и то, нажалост, обилато. Сценографија је пресмешна. У разрушеном граду беспрекорно окречени зидови готово су геометријски правилно срушени, са гомилом камења наоколо (и само камења јер у кућама, осим зидова, ничег, очигледно, није било).
Ли се страсно трудио да покаже колико су му бицепси нарасли, али је, обрнуто пропорционално, глумачко умеће значајно опало. 🙂 Но, добро, бар зна да се бије, а за филм овог типа то је сасвим довољна вештина. Беренис то умеће има мање изражено, а и туче у којима она учествује сувише су погодне за њу и то толико да не може да изгуби. Кад написах „филм овог типа“, мислио сам на ратни СФ са темом ванземаљских освајача. Ови су налик на трансформерсе који се не трансформишу, већ имају тикове попут какве животиње или „Ејлијена“ (утицај ове саге је више него очигледан у више од пар сцена), што је чудно с обзиром на то да су роботи.
Прича је потпуно обична, много пута виђена и нити је донела ишта ново, нити је унапредила поджанр у било ком смислу. Радње заиста нема. Све време Ли и Беренис или упадају у заседе махнитих црнаца или беже од квазитрансформерса. И то је мање-више то. У другом полувремену има и сегмената из „Линије хоризонта“, али то значајно није побољшало причу. Пошто филм није узбудљив, иако је то била Џоова намера, композитор Бер Макрири је то покушао да постигне музиком. И то је био један слабашан покушај. 🙂 Финални обрачун донекле поправља утисак. И у прилог филму још могу да кажем да су специјални ефекти пристојни.
Едукативни моменат: Без обзира са којим афричким народом се сусрео, Ли је знао њихов језик. Додуше, то му је омогућила ванземаљска технологија, али, свеједно, комуникација је била ефикаснија и могао је да разуме све шта су причали, што му је давало предност у борби. Ми не морамо да се боримо, а тешко да ћемо имати помоћ ванземаљаца, но, свакако, треба да уложимо сопствене напоре и да учимо стране језике – баш зато што ће нам бити лакше да комуницирамо са другим народима и што ћемо бити у предности где год да одемо.
Оцена наставника:
(бледуњава)
Простор између нас (The Space Between Us 2015) је холандски краткометражни филм на енглеском језику. Радња се дешава у будућности која је потпуно загађена. Кисеоника више нема у атмосфери и људи су одлучили да дишу под водом. Да би то могли, морају да узму шкрге од сирена. Једну сирену под именом Адам су заробили, али Јулија, девојка која чисти, не жели да ово дивно биће настрада.
Критички осврт: Идеја за филм је свежа и занимљива (ако занемаримо да кисеоник у атмосфери има утицаја на растворен кисеоник у води), али реализација је више него класична и отрежњујућа. Сукоб себичних људи и других, па и напредних врста, чест је мотив, као и емпатија девојке према згодном ванземаљцу. Иначе, прилично је добро урађена маска за сирену. Град у коме сирена живи, већ је виђен у „Амбису“. Јулија свакако не би могла да стигне жива до њега, као што је у филму приказано, пошто би је притисак здробио. Углавном, лепа идеја, одлична маска и солидна сценографија и све то упропашћено причом која је лишена сваке инвентивности.
Едукативни моменат: Кисеоника за дисање ће бити, али сам квалитет ваздуха је већ у данашње време смањен због загађивања. Ако не желимо да нам обавезан додатак буде боца с кисеоником или да тражимо шкрге које ћемо уградити, као у овом филму, треба да заштитимо и унапредимо животну средину.
Оцена наставника:
(нажалост)
Мегаум: Дугме пропасти (Megamind: The Button of Doom 2011) је краткометражни цртани наставак сјајног „Мегаума“ из 2010. Пошто више није зликовац, Мегаум је одлучио да распрода све своје зле изуме и обуче одело суперхероја које је сам дизајнирао. Међутим, то се испоставља као јако лоша идеја.
Критички осврт: Мегаум је, заиста, сјајан цртаћ. За свега нешто више од десет минута успео је да донесе много хумора, узбуђења, акције, свежих идеја… Одлична прича је испричана и са сјајним поукама.
Едукативни моменат: Мегаум је зажалио што није направио каталог својих злих изума јер није могао да се сети шта је све направио. Увек је добро да имамо неку врсту списка, табеле, каталога или било каквог записа о ономе што радимо.
Оцена наставника:
(наравно)
Из пера једног наставника 