Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

(јака једна)

Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

(што би рекла браћа Енглези: лајт)

Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

(када бих баш гледао кроз прсте)

Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

(реалка)

Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

(врло бледолика)

Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

(ипак са минусом)

Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

(хтео сам да дам два, али нисам могао)

Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

(може)

Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а свеприсутност ликова на свим могућим местима где се баш тада нешто значајно дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то ваљда у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, вероватно, да буде набијен емоцијама, емпатијом и слично, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

(сасвим довољно)