Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а у ствари је домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено је нестао, а Мет је у обавези да провери шта је са њим. Наместо њега ипак је у Џонов апартман отишла Данијела. И тамо је сазнала да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој су се придружила и њих двојица и схватали су да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је заправо СФ машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.
Критички осврт: У једној од епизода „Зоне сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.
Већих грешака у филму нема, што је похвално с обзиром на то да их често буде када је замешатељство с временом посреди. Иако је од почетка било јасно да ће се све ово лоше завршити, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.
Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.
Оцена наставника:
(дакако)
Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.
Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.
Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀
Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.
Оцена наставника:
(мада сам помислио да дам и четворку)
Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.
Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂
Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи у ствари фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.
Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.
Оцена наставника:
(са добрим једним плусом)
Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.
Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.
Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.
Оцена наставника:
(јака, богме)
Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.
Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.
Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.
Оцена наставника:
(гравитира ка два)
Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.
Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак и без дијалога и монолога, много тога поручује, баш је ефектан и даје комплетну, заокружену причу. Неко са мало тога каже много, док појединим филмовима не вреди ни што трају преко два сата.
Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.
Оцена наставника:
(може)
Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Болдвин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.
Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте нека промена, али је ипак ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂
Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.
Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.
Оцена наставника:
(и то врло блага)
Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.
Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.
Едукативни моменат: Вилијам је на крају прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.
Оцена наставника:
(наравно)
Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.
Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.
Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.
Оцена наставника:
(стабилна)
Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.
Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Додуше, нема срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.
Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да филм буде, некако, испразан.
Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.
Оцена наставника:
(али заиста једва)
Из пера једног наставника 