Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
17 поново (17 Again 2009) је тинејџ комедија. Зек Ефрон је млада нада кошарке у својој средњој школи, али је пред важну утакмицу, која је требало да му одлучи стипендију на колеџ и будућност, открио да му је девојка Елисон Милер трудна и одбацио је све због ње и детета. Двадесет година касније он (овог пута глумац је Метју Пери) је разочаран човек без жељеног унапређења и пред разводом, који криви своју супругу (Лесли Ман) за пропуштену прилику у младости. Тада се у његовом животу појављује мистериозни школски домар Брајан Дојл-Мари који га претвара у седамнаестогодишњака. Међутим, то није време када је он био млад, већ је сада време његове (испоставиће се проблематичне) деце.
Критички осврт: Комедија, у ствари, није лоша, иако је тема небројено пута експлоатисана, те нимало оригинална. Уз то, потпуно пропагира америчке бљутаве системе вредности, а односи и догађаји толико су претерани да су већа научна фантастика од тога да Метју Пери наново доживи седамнаест.
Ликови су симпатични, а посебно они које глуме Томас Ленон и Никол Саливан. Ни остали нису лоши (више-мање). Мада јесу стереотипи.
Едукативни моменат: Некада нам изгледа као да смо неке животне прилике пропустили и кајемо се због тога. Можда је боље на то гледати као другачије изборе које смо правили и заправо никад не можемо бити сигурни да је избор који смо направили лошији од оног који нисмо.
Оцена наставника:
(не баш најјача могућа)
Најеженост (Goosebumps 2015) је прича о младићу Дилану Минету који је пристигао из великог града у варошицу Медисон. Тамо је упознао другара Рајана Лија (који му се, у ствари, више наметнуо), али и девојку Одеју Раш. Врло брзо се испоставило да Одеја и њен отац Џек Блек крију неке тајне, а које су изван граница нормалног.
Критички осврт: Ово би неки назвали пародијом Стивена Кинга, али мени више личи на омаж њему. Хумор није сатиричан, чак некако је ведар и свеж, а ликови су харизматични и врцави.
Американци обожавају светлосне снопове ка небу и нису избегли један такав ни у овом филму, али опростиво је јер је све остало заиста добро – и прича и глума и специјални ефекти.
Едукативни моменат: Из Џекових књига излазила су свакојака чудеса. Ми не можемо очекивати да ће из наших књига излазити чудовишта и друге занимљиве ствари, али читајући књиге можемо очекивати да научимо и доживимо много тога занимљивог.
Оцена наставника:
(солидна)
Пан (Pan 2015) је још једна у низу прича о Петру Пану, али је овога пута у питању „предбајка“, односно како је Петар (глуми га дечак Леви Милер) постао то што јесте у земљи Недођији. Петрова мама Аманда Сајфред оставила га је испред сиротишта када је био беба. Испоставило се да сиротиште води зла опатица Кети Берк која продаје дечаке гусарима. Они их бродовима који лете одводе у земљу Недођију, где их гусар Црнобради (Хју Џекман) експлоатише као рударе како би нашао магично вилинско камење. Ипак, то није судбина намењена и Петру и он, заједно са Куком (Гарет Хедлунд), успева да побегне међу домороце. Према њиховом пророчанству, Петар је изабрани да победи Црнобрадог и поново пронађе царство вила.
Критички осврт: Заиста прелепа и живописна бајка, у којој има и борбе, па и погибије, али је тако суптилно представљена да је филм потпуно примерен деци. Чак и Други светски рат који се дешава у реалном свету представљен је потпуно наивно. Да ли је то добро или не, тешко је рећи, али филм сигурно није испразан и површан. Прича је слојевита и добро осликава компликованост људских односа, где интереси играју битну улогу. Уз све то, специјални ефекти су сјајни, а глума одлична.
Едукативни моменат: У једном тренутку капетан Кука је рекао Петру (парафразирам) да можда он и није изабрани кога домороци очекују, али да је он свакако неко и да ће то сигурно бити довољно. Поједностављено речено, не морамо ми да будемо славне личности или великани; то што јесмо свакако је довољно да урадимо добре и лепе ствари. 🙂
Оцена наставника:
(свакако)
Белци (Det vita folket 2015) је шведски филм који се дешава у фиктивној тзв. сигурној кући. То је, заправо, нека врста затвора у који доводе људе са циљем да их, након спроведених процедура, депортују из земље. Ми не знамо зашто их шаљу, нити знамо где конкретно. Једино што је очигледно је да они то не желе и једна од њих Вера Виталиј на све начине покушава да побегне одатле. У томе јој помаже чувар који је и сам био затвореник у тој кући.
Критички осврт: Швеђани су направили веома необичан филм који је дефинитивно недоречен што се радње тиче, али добро осликава међуљудске односе засноване на националним, верским и расним карактеристикама. Слабо познајем прилике у Шведској, али видим да је режисерка Лиса Ашан алудирала на надмен (и хладан и окрутан) однос својих земљака према странцима. На неки начин на то указује и наслов филма. Свакако филм има поруку, дубоку и смислену људску причу и онај европски, уметнички шмек у контрапункту са оштром критиком европског народа или макар једног његовог дела. И морам да додам да филм прилично држи пажњу, иако је далеко од динамичног.
Едукативни моменат: Чуварима у овом филму је представљало проблем што затвореници нису желели да разговарају са њима, па нису могли да дођу до жељених података. Заправо, до података нису могли да дођу јер нису желели да их разумеју. А нису их разумели јер их нису сматрали равним себи. Сваки човек, без обзира на националност, тип, вероисповест, посао који обавља, има неке своје жеље и мотиве, баш као што их имају сви.
Оцена наставника:
(и то добра једна)
Планета ајкула (Planet of the Sharks 2016) је футуристички постапокалиптични филм. Цео свет је под водом и људи живе у градићима сачињеним од бунгалова који плове. Научници предано раде да поврате копно које је нестало, али су се суочили са још једним проблемом: јатом ајкула које искачу из воде и масакрирају људе.
Критички осврт: Власници ТВ мреже „Сај-Фај“ много воле филмове о ајкулама и овај је још један у низу, једнако лош као и остали. Специјални ефекти су као да су цртани у Пејнту, а сцене су развучене колико год је то било могуће, тако да је добар део филма промоција скијања на таласима. И морале су да буду развучене јер радња, осим што је неинвентивна и неоригинална (на пример, велики талас који прети да потопи брод виђен је у толико филмова, попут „Посејдона“ или „Савршене олује“), нема ни много „меса“. Прича је сасвим обична за овакав филм и тек донекле кокетира са науком. Наиме, режисер и сценариста Марк Аткинс је негде начуо да ХААРП има неке везе са јоносфером, па је ову антену претворио у оруђе које шаље светлосни сноп ка небу (наравно, а шта би друго слало), додуше под погрешним углом, што узрокује нове проблеме. И један део филма је посвећен мудровању о измишљеној апаратури која прати тај ХААРП, што филм чини не само бесмисленим, већ и застрашујуће досадним. Крај је, наравно, опште место.
Налупетао се Марк и што се чињеница о ајкулама тиче, а ове искачу из воде и откидају људима главе као од шале. Оно што ми се баш не допада је популарисање убијања ових животиња, као да тога већ данас нема и превише.
Глума се креће од подношљиве до смешно лоше, али за овакав филм ништа неочекивано. 🙂
Едукативни моменат: Нашој Земљи заиста прети апокалипса налик на описану, а узроковаће је глобално загревање. Због појачане емисије гасова стаклене баште, пре свих угљен-диоксида, долази до пораста просечне годишње температуре. То има за последицу отапање поларних капа, те ће се ниво воде светског мора повећати. Неће то преплавити целу планету, али поједине делове копна хоће и направиће велике проблеме у целом свету.
Оцена наставника:
(плус)
Савршена олуја (The Perfect Storm 2000) је филм који је наводно снимљен према истинитом догађају (што аутора приче Себастијана Џунгера није спречило да убаци и неколико фантастичних детаља). Џорџ Клуни је капетан рибарског брода који се те 1991. вратио у Глостер у Масачусетсу са слабим уловом. С обзиром на то да му од тога зависи егзистенција, као и члановима његове посаде, одлучује се да још једном крене у риболов, иако је сезона риболова на измаку и временске прилике постају све лошије. У овом другом покушају срећа им се насмешила што се улова тиче, али су зато упали у олују до тада невиђену. Борба за егзистенцију претворила се у борбу за голи живот.
Критички осврт: Филмови који приказују катастрофе углавном су нискобуџетни и углавном су лоши. То није случај са овим филмом, макар што се буџета тиче. Продукција и специјални ефекти су заиста добри. Додуше, добри су и глумци, али су ми оставили утисак да су некако оманули. Посебно Џорџ и Дајана Лејн.
Прича је веома динамична и готово током целог филма држи пажњу, али има и превише рупа, нелогичних одлука и поступака. Рецимо, мисија спсасавања хеликоптером је толико наивно и испланирана и реализована, да су и спасиоци завршили у мору као жртве којима је потребна помоћ. Разумем ја да је све то тако одрађено због драматике, али малко га претераше. Осим драматике, претерана је и мелодраматика. Само на крају филма су три дуге тугаљиве сцене и агонија никако да се заврши. Не агонија по рибаре, већ по мене. 🙂
Едукативни моменат: У овом филму једна ствар је реално приказана: да бисте остварили успех, потребан вам је добар тим људи (идеално би било да ви можете да их изаберете, али за чланове ове посаде то баш није било тако, а најчешће није ни у реалном животу), много напорног рада и пожртвовања, знања, па и ризика. И то све није гаранција да ћете постићи успех јер могу да се десе неповољности на које не можете да утичете (тзв. „виша сила“). Али ако желите успех, морате да пробате.
Оцена наставника:
(на четири или четири на три, свеједно)
Путовање на запад (西遊·降魔篇 2013) је кинески филм о ловцима на демоне. Један водени демон је напао село рибара и у помоћ им је притекао таоистички свештеник који је убио поприлично велику ражу. Иако су сељани поверовали да је пошаст уништена, појавио се момак запуштене косе тврдећи да ража није демон и да опасност још увек није прошла. Ускоро су се и уверили у то, а уз велику муку успели и да савладају правог демона. Додуше, у томе им је помогла Шу Ци јер су се методе дугокосог момка показале сувише мирољубиве. Агресивна Шу се, свеједно, заљубила у момка и на све начине покушала да придобије његову љубав. У међувремену се појавио још један демон, овог пута у лику свиње и њих двоје, али и још неки ловци на демоне, покушали су да га савладају и нико у томе није успео. Учитељ момка упутио је свог пулена на тзв. краља мајмуна јер само овај може да му помогне да савлада моћног противника.
Критички осврт: Кинези су ме још једном уверили да живе на потпуно другој планети у односу на нас. 🙂 Филм је потпуно померен и иако на тренутке предвидљив и иако је пут водио ка препознатљивој форми за кинеска остварења, опет је пун изненађења и преврата. Читава представа коју изводи Шу како би завела момка заиста је оригинална. Филм веома комично почиње и то толико да погибије приказане на почетку уопште не умањују ведрину (а врло су сурове, заправо), да би се завршио као врло озбиљна трагична љубавна прича. Опрост који младић даје демону на крају само појачава тај ефекат и трагедију коју проживљава.
Специјални ефекти су солидни, а бајковити моменти су у вези са будистичком религијом и тим њиховим митовима, мада, зачуђујуће, њихове борилачке вештине и оно летење кроз ваздух и борбе у том истом ваздуху потпуно су маргинализоване. Са друге стране, борба главног демона и Буде епохална је, како се и очекује. Посебно ценим приказ Буде као свеприсутног ентитета, а не као богочовека и то је урађено заиста маестрално. Филозофија је присутна и у дијалозима (који су превише брзи да би се пристојно пропратили), али је видљивија у поступцима ликова, пре свих главног протагонисте. Он је једини и преживео од свих ловаца на демоне јер је његов начин једини исправан. Макар тако они верују, а и руку на срце, ако љубав не може да победи мржњу, онда би цела поставка људског бивствовања била бесмислена.
Едукативни моменат: Једна од најтежих ствари у животу (ако не и најтежа) је опростити ономе ко нам је учинио нажао. Момак је то успео да учини и зато он и јесте свети човек. Пошто сам атеиста не верујем у свете ствари, али такав поступак свако мора да поштује.
Оцена наставника:
(уз честитке Кинезима)
Последњи господар ваздуха (The Last Airbender 2010) је још један филм где је будизам помешан са епском фантастиком. У алтернативном свету, где постоје народи земље, воде, ваздуха и ватре, ови потоњи су постали агресори и покорили добар део остатка света. Покорени народи, као и они који пружају отпор, надају се повратку Аватара, човека који може да управља свим елементима, али и да разговара са духовима. Изгледа да се један такав и појавио у леду у којем је спавао, а случајно су га ослободили брат и сестра народа воде Џексон Ретбоун и Никола Пелц.
Критички осврт: За разлику од претходног филма, овај је значајно американизован и комерцијализован, а режија је и те како под утицајем холивудских блокбастера попут „Господара прстенова“ и у нешто мањој мери „Матрикса“. Па ипак, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Прича је динамична и држи пажњу, специјални ефекти су сјајни, а глума је потпуно пристојна. У ствари, немам ниједан јачи аргумент против овог филма – могу само да га препоручим љубитељима фантастике.
Едукативни моменат: Аватар је морао да овлада свим елементима да би био лидер народима овог измишљеног света. Да би неко био руководилац било чега, мора добро да познаје посао и то сваку фазу рада и сваки сектор. Код нас, у Србији, то није тако, али логично је да би требало да буде. 🙂
Оцена наставника:
(помалко мањкава)
Бездан (The Abyss 1989) је научно фантастични филм чија је радња смештена у доба хладног рата између САД и Русије. Америчка подморница Монтана са нуклеарним наоружањем доживела је хаварију при сусрету са неидентификованим подводним објектом у области Кајманске бразде. Маринци су одмах кренули у помоћ, али су затражили и помоћ тима са подводне платформе једне приватне компаније. Тим предводи Ед Харис и он одобрава мисију, мада нерадо јер зна да његови људи нису квалификовани за посао. Ускоро ће се испоставити да нико није квалификован за оно што ће доживети.
Критички осврт: Филм је јако добро почео, те развио добру и узбудљиву причу (са добром акцијом и тучом која је маестрално одрађена), са исто тако добром глумом и специјалним ефектима који би могли да парирају и оним у филмовима данас. Међутим, од тренутка када је Мери Елизабет Мастрантонио доживела клиничку смрт, све је кренуло низбрдо. Прича је постала језиво патетична, са оним најгорим могућим америчким пренемагањима о бесмислености ратовања. Просто морам да се запитам, поред обиља таквих холивудских филмова, са таквим порукама о миру, како је могуће да Амери све време ратују по свету? Неке ствари ће заувек остати мистериозне. Углавном, завршетак филма, досадан, како већ написах патетичан и крајње неинвентиван, потпуно је урушио утисак који је градио више од половине трајања. Изглед ванземаљаца је обећавао, али када је режисер Џејмс Камерон дозволио ближи поглед на њих и када сам сазнао да је у питању Е.Т. са надоградњом, то је било још једно разочарење.
Едукативни моменат: У бездану се испоставило да постоји предиван и интелигентан живот у за нас мрачним, страшним и непознатим условима. Живот проналази своје начине и на местима где га никада не бисмо очекивали. Зато и треба да упознамо све оно што нам је непознато јер ко зна на какве дивне ствари ћемо наићи.
Оцена наставника:
(на два)
Битанга (Rogue One 2016) је осми наставак „Звезданих ратова“, али хронолошки гледано ради се о преднаставку, односно делу пре првог. Прича је о томе како су непознати јунаци успели да дођу до планова о Звезди смрти, које је, сећате се, принцеза Леја проследила Обију-Ван Кенобију у првом делу легендарне свемирске саге.
Критички осврт: Што се саме приче тиче, она је коректно испричана, без рупа како у самом филму, тако и у односу на наставке који се на ову причу надовезују. Специјални ефекти су сасвим у реду и продукција није заказала ни овај пут. Међутим, све остало јесте. Филм је потпуно досадан и безидејан и не поседује ни делић сцене која већ није виђена у неком од филмова из ове серије. Уз то, оптерећен је великим речима и општим местима. Укратко, не видим нити један добар разлог зашто је овај филм снимљен, а не могу да наведем ни један разлог зашто овај филм треба погледати.
Едукативни моменат: Ствари нису увек како нам изгледају. Иако је изгледало као да је Мадс Микелсен, отац Фелисити Џоунс, корумпирани научник који ради за окупаторе, он је, у ствари, омогућио побуњеницима да онеспособе застрашујуће оружје. Треба добро упознати дела и мотиве људи, како бисмо могли да донесемо суд о њима.
Оцена наставника:
(поклоњена)
Из пера једног наставника 