Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mip-smallПоноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста, који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда неосетно креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично), а да бисте пратили радњу, то да треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

5(минус)

disaster-movie-smallКатастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

1(и нимало смешна)

race-smallТрка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

2(на једва)

planet_fifty_one_ver-smallПланета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром на то да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

4(плус)

epic-smallЕпски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

4(готово реална)

snezhnaya-koroleva-perezamorozka-smallСнежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром на то да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

3(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

the-legend-of-tarzan-poster-imax-smallЛегенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

robocop-poster-smallРобокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

the-remaining-smallОстатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

hereafter_keyart-smallЗатим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

5(може)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s