Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Клинци шпијуни 3 Де: Игра је готова (Spy Kids 3-D: Game Over 2003) је трећи наставак авантура клинаца који раде као тајни агенти. Дарил Сабара је био одустао од каријере шпијуна, те је радио као приватни детектив, а како би купио најновију видео-игру. Међутим, испоставило се да је та игра веома опасна и да њен творац Силвестер Сталоне има опаки план да опседне ум сваког детета које буде играло. Једини који га у томе може спречити је управо Дарил.
Критички осврт: Обитавање у сајбер простору где вребају многе опасности многоструко је виђено по разноразним филмовима. Овај филм је неуспео покушај да буде лепршав, а у ствари је испразан, толико сведен и поједностављен, да је површан. Некако ми изгледа као да га је режирало мало (али баш, баш мало) дете. И јесте намењен деци, али је потценио своју публику.
Поруке које шаље су, најблаже речено, чудне. Рецимо, Рикардо Монталбан саветује унука да се не заљубљује у игри (озбиљним и узвишеним гласом, па поука пре постиже контраефекат). Рикардо је, иначе, наводно парализован већ тридесет година и зато су му руке, срце и мозак два пута јачи но у „обичних“ људи?!? Уопште не знам шта да мислим о овоме. И разговори су такви – чудни. Поједини без очигледне или можда икакве поенте. Уз све то, филм болује од стереотипа, те се девојчица у игрици позива на своју – интуицију, а дечаци на снагу, памет и смиреност. 🙂 Испоставља се да ван игрице ти дечаци немају те особине, а то видимо искључиво на основу њиховог изгледа. Шта рећи? 🙂 Иначе, деца у овом филму слабо глуме. Неуверљиви су и не много бољи од аматера на школској приредби. Мотиви ликова су сасвим нејасни, посебно главног негативца Силвестера Сталонеа. Он у игрици вуче неке потезе чији ми је смисао промакао. А уз то иде и потпуно бесмислено објашњење да ако Рикардо покуша да се освети Сталонеу доћи ће до тога да се овај ослободи јер је „толико“ моћан.
Крај је неочекивано глуп, без икакве логике и смисла. Сви нешто долећу са ципелама на млазни погон (осим Стива Бусемија који долеће на џиновској свињи са крилима), Антонио Бандерас уништава своје животно дело без икаквог разлога, а Алекса Вега, иако је уделила последње виртуелне наочаре, ипак има још једне само сцену касније. И боре се против мајмуноликих, попут небодера џиновских, металних робота голим песницама (при чему свуда наоколо падају огромни шрафови и не изазивају никакву штету), а каубој Бил Панкстон жигоше једног од њих, на шта овај вришти од бола… Заиста неизрециве небулозе. 🙂 Сам крај поправља утисак, али тек за коју нијансу.
Специјални ефекти су такви да сам имао утисак да гледам неку емисију за децу на ТВ-у. Неке цаке јесу симпатичне, попут девојчице која лети уз помоћ кикица као пропелера. Има још занимљивих решења и то унутар саме игрице, која је микс класичних видео-игара (борбе робота, трке болида и сличних, какве већ очекујемо).
Едукативни моменат: Сталоне је свој план фокусирао на децу јер је схватио да ће тако да загосподари будућношћу. Деца јесу наша будућност и надам се да ће то схватити и они који то треба да схвате у нашој Србији. Додуше, не да би правили паклене планове попут Сталонеа, већ да би више уложили у образовни систем.
Оцена наставника:
(може и један)
Мала Сирена (The Little Mermaid 1989) је Дизнијев цртани филм инспирисан истоименом Андерсеновом бајком. Аријел је најмлађа кћерка морског краља Тритона и веома је својеглава. И поред строге очеве забране да излази на површину, она је то ипак учинила. Тамо је видела принца, кога је и спасила, када је, услед бродолома, упао у море. Сирена се заљубила и наново је прекршила очеву забрану, те се обратила за помоћ злој вештици Урсули. Префригана Урсула видела је шансу да се докопа престола и испунила је жељу Аријел да буде људско биће, али уз (пре)високу цену.
Критички осврт: У филму има много оног инфантилног хумора са саплитањем и препадањем од сопственог лика, тако да филм, ваљда, буде прилагођен најмлађима. Но, без обзира на узраст, преферирам виспренији хумор. И има и тога, не могу да кажем (када, рецимо, Урсула узима ствари у своје тентакуле или када Тритон говори Аријел да мора да следи његова правила док год живи под његовим океаном 🙂 ).
Дизнијев студио не само што је модернизовао Малу Сирену, већ је и рационализовао причу о њој, дајући чаробници сасвим приземне мотиве. У бајци, она одузима сирени способност говора из езотеричних и метафоричних разлога, а овде је била битна пука амбиција за влашћу. Но, све у свему, причица је сасвим у реду, анимација солидна, а има и много добре музике. Посебно бих издвојио „Под морем“ (Under the Sea) и „Пољуби девојку“ (Kiss the Girl).
Едукативни моменат: Мала Сирена се нашла пред тешком одлуком; ако прихвати да буде људско биће, неће моћи више да буде са оцем и сестрама, а ако остане сирена, неће моћи да буде са својим принцем. Како пролазимо неке фазе у животу и губимо детињство, девојаштво или момаштво, на пример, свакако иза себе остављамо ствари које ће нам недостајати, али добијамо неке друге квалитете.
Оцена наставника:
(и то – четворкица – дакле, деминутив)
Оз, велики и моћни (Oz the Great and Powerful 2013) је прича о чаробњаку из Оза. Почиње у Канзасу, 1905, где је чаробњак, заправо, вашарски преварант и заводник. Док је бежао од љубоморног мужа у свом балону, захватио га је тотнадо који га је одвео у чудесну земљу. Тамошњи мештани, а пре свих добра вештица Мила Кунис, са радошћу су га дочекали јер је пророчанство говорило да ће их његова магија спасити од зле вештице. Проблем је у томе што виспрени чаробњак ту магију не поседује.
Критички осврт: Аутори сценарија мудро су избегли да испричају још једну филмску причу о чаробњаку из Оза и тако највероватније изгубе битку од моћно направљеног филма из 1939. Тако да су направили преднаставак, односно причу из угла чаробњака из Оза, што заиста није лоша идеја. Уз то, чаробњака тумачи Џејмс Франко, који, иако контроверзан као личност, заиста је добар као глумац. Урадили су исто као и у оригиналној филмској причи о чаробњаку из Оза – боју су увели тек када је Џејмс стигао у чаробну земљу. Иако предвидљиво, ипак је згодна цака. И да поменем да су специјални ефекти заиста добри, баш као и фотографија.
Сама прича је фина и посебно ми се допада како су градили лик вештице коју тумачи Мила. Трудили су се да буду доследни и да преднаставак објасни ону праву причу, мада пропуста има, па се тако црвене ципеле (које касније Дороти узима од вештице) овде не појављују.
Едукативни моменат: Све оно што није могао да уради у стварном свету, Џејмс је урадио у свету маште. Машта нас чини свемоћним, даје нам моћи какве немамо, али и храброст и креативност, који су нам увек потребни.
Оцена наставника:
(на четири)
Велики проблем у малој Кини (Big Trouble in Little China 1986) је филм о кинеском злодуху Џејмсу Хонгу који обитава у америчкој кинеској четврти (тачније у подземљу тог кварта). Возач камиона Курт Расел запутио се на аеродром, како би са пријатељем дочекао његову вереницу. Међутим, на аеродрому ју је отела кинеска мафија и њих двојица су одличила да је спасу. Уместо њих, из јавне куће су је, овог пута, отели чаробњаци у служби злог Џејмса. Злодухове намере су биле да се ожени девојком, како би добио тело и завладао свемиром.
Критички осврт: Филм је дефинитивно наиван, чак и када се боре две уличне банде у кинеској четврти. Најпре су пуцали једни на друге, а онда су наједном прешли на „шакетање“, само зато да бисмо мало видели демонстрацију борилачких вештина (јер други и било какав логичан разлог не постоји). Зачуђујуће, али ми управо тај део борбе, у коме су Кинези доказани мајстори, није био убедљив. Баш као ни глума. 🙂 Курт Расел увек глуми исто из филма у филм и на то нас је навикао. Међутим, и Ким Катрал је била запањујуће лоша, а ни остали баш нису били на висини задатка.
Дијалози су нефокусирани, а добар део разговора је непотребан. Касније, дијалог није толико ни битан јер акценат је на акцији које дефинитивно има и која баш држи пажњу. Филм сигурно није досадан, а прилично је врцав и има онај неодољиви шмек осамдесетих. Рецимо, око „страшних“ статуа у храму, где треба да се одржи венчање, постављене су неонке, као у каквој дискотеци. 🙂 Таквих сулудих детаља има заиста много. Уз то, филм је заиста маштовит и тиме је надокнадио танани заплет и још тананију радњу, која прилично подсећа на ону из филмова о Индијани Џоунсу (само што је значајније сведенија).
Сама идеја није лоша – да се кинеска митолошка прича (или макар наводно митолошка) смести у кинеску четврт. Ипак, реализација је трапаво одрађена, мада опет за неколико нијанси боље у односу на друга „остварења“ режисера Џона Карпентера.
Едукативни моменат: Након што је обавио мисију и уништио злодуха, добри чаробњак Виктор Вонг отишао је на одмор. И то је добра одлука. Лепо је када је човек вредан и радан и треба то да буде, али је и одмор потребан и веома је значајно практиковати га.
Оцена наставника:
(али на три)
Скакач (Jumper 2008) је научно фантастични филм о момку Хејдену Кристенсену који има моћ да се телепортује на које год место пожели на свету. Своју моћ открио је случајно, када је имао петнаест година, и врло брзо је схватио да може да буде богат и да себи приушти многа задовољства. Након осам година сазнао је још две ствари. Најпре да није једини који такву моћ има, а друга је да људе као што је он лове и убијају тзв. Паладини, које предводи Самјуел Л. Џексон.
Критички осврт: Поставка филма је класична да класичнија бити не може. Он има натприродну моћ и открива да није једини и да људе попут њега прогања и убија група која је религиозна и која своју активност спроводи још од средњег века. Такође, радња је прилично предвидљива и било је јасно да ће лоши момци да отму Рејчел Билсон како би се докопали Хејдена. Но оно што не покрива идеја и оригиналност, покрива акција која уопште није лоша. Филм је зато узбудљив и динамичан, речју – забаван. И то је то. Крај је мало без везе, када се напокон открило какве везе Хејденова мајка Дајана Лејн има са целом причом. Ништа нарочито спектакуларно, иако је, ваљда, требало да буде шокантно. Тада се у улози полусестре појављује и Кристен Стјуарт и на срећу глуматала је ни цео минут, али што се мене тиче, није морала ни толико. Толико. 🙂
Едукативни моменат: Ми немамо моћ да се телепортујемо тамо где желимо, али треба искористити и сваки овоземаљски начин да се негде путује. Јер то јесте право богатство.
Оцена наставника:
(веома, веома блага)
Гвоздени човек (Iron Man 2008) је прича о томе како је размажени богаташ, кога глуми Роберт Дауни Млађи, постао суперхерој. Он је био власник компаније која се бави производњом технолошки напредног оружја. Једном приликом, на демонстрацији разорних пројектила, терористи су успели да га отму. Наредили су му да направи такав исти пројектил за њих, али је он, наместо тога, направио оклоп који му је омогућио да побегне. Ово искуство га је натерало да промисли о ономе чиме се бави и зато је одлучио да прекине да производи оружје. То, ипак, није по вољи других главешина његове фирме и они су наставили да продају оружје, овог пута илегално снабдевајући терористе. Зато Роберт себи задаје мисију да уништи оружје које је претња по мир у свету.
Критички осврт: Специјални ефекти и глума су одлични. Ово потоње не чуди, с обзиром која имена се појављују у виђенијим улогама. Ликови су прилично конзистентни и допада ми се што се Роберт Дауни Млађи није потпуно променио након искуства са терористима, односно није променио свој темперамент, већ тек неке ставове. И то причу чини реалнијом.
Иако прича није толико лоша и чак је у извесној мери животна јер приказује лоша дешавања у свету (која нам страна нису), није растерећена општих места, попут светлосног снопа ка небу (Амери га, напросто, обожавају, чак и када нема никаквог разлога да га буде, као у овом случају) и величанственог одевања суперјунака. Једина је разлика што је опрема овог суперхероја компликованија и роботизована, па је њено навлачење заиста грандиозно. Уз то, предвидљивих момената има и од почетка је јасно као дан да Робертов близак сарадник Џеф Бриџиз нешто опасно петља. И да напоменем да су неки делови сувише наивни. Рецимо, терористи данима не виде очигледно – да Роберт не прави пројектил, а Џеф олако пушта Гвинет Палтроу да оде са тајним информацијама из канцеларије. Са друге стране, псеудороманса између Гвинет и Роберта урађена је баш добро, другачије у односу на друге (сличне) филмове и без превише патетике.
Сцене борбе нису нарочито фасцинантне и све у свему, једна осредња суперхеројштина.
Едукативни моменат: Гвоздени човек је успео да се спасе од терориста користећи знање које они немају. И у мање опасним ситуацијама знање и вештине, које други немају, могу да нам обезбеде многе погодности. Зато стално треба учити и радити на себи.
Оцена наставника:
(на три или три на четири, свеједно)
Гвоздени човек 2 (Iron Man 2 2010) је наставак претходног филма. Роберту Даунију Млађем влада САД покушава да узме оклоп, сматрајући да такво оружје не може бити приватно власништво. Највећи заговорник ове иницијативе је Робертов ривал у производњи оружја Сем Роквел. Он ослобађа из затвора руског физичара Микија Рорка како би овај направио довољно моћно оружје да парира Робертовом. Мики је опасан играч кога покреће освета и испоставља се да је ван сваке контроле. Једини који може да га заустави је сам Роберт, уз помоћ војног официра Дона Чидла.
Критички осврт: Некако ми се чинило да радња нема фокус јер толико тога се дешавало (Роберт умире због последица коришћења одела, Гвинет Палтроу постаје директорка, појављује се мистериозна помоћница Скарлет Џохансон, као и разне интересне стране са неким својим тајнама итд), али се на крају све искристалисало и претворило у спектакл са све ватрометом. 🙂 Наново има предвидљивих момената и било је више него очекивано да ће на снимку Робертовог оца бити и порука упућена њему. Али такође има добре глуме, динамичне приче и сјајних специјалних ефеката. Овај филм није помакао Ајронмена са тачке на коју га је довео претходни (тим пре што се још увек развој суперхероја није завршио, како то обично бива у првом делу, а да би следећи наставци били посвећени искључиво акцији и борби против зликоваца), али га није ни деградирао.
Највећа замерка филму је што је зликовац тек варијанта претходног. У оба случаја имамо убојити оклоп против убојитог оклопа. Додуше, овде је присутна и армија робота, али то некако није довољно јер су и они варијација поменутог оклопа – само без човека унутра.
Едукативни моменат: Када је видео да има подршку оца, Роберт је озбиљније прионуо на посао и то му је био подстрек да нађе решење проблема на коме је радио. Подршка је веома важна за свакога и треба је давати, посебно сопственој и деци коју подучавамо.
Оцена наставника:
(на четири или четири на три, свеједно)
Сирова сила (Raw Force 1982) је филм познат и под називом „Кунг фу канибали“. Група заљубљеника у борилачке вештине кренула је на крстарење бродом, како би посетила острво на коме монаси васкрсавају мртве ратнике.
Критички осврт: Ово је један крш филм и иако има неколико инфантилних и неуспелих покушаја да буде смешних цака, они су потпуно непотребни јер је већ сам филм смешан. Најсмешније је што убијени (обавезно у локви крви) дишу најнормалније, померају главу и уопште се не понашају као да су убијени. Додуше, глума је толико очајна и кад су у питању живи људи, али није баш толико захтевно само бити непомичан. 🙂 Брод којим су кренули, пак, потпуно је непомичан, чак и када је сав у пламену и када се на њему дешавају експлозије (макар се чују негде).
Радња се некако котрља, мада има делова филма са потпуно непотребним дешавањима, попут журке на броду. Друге сцене постоје само зато да би се видело мало борилачких вештина, које су један од адута овог филма. Ипак, и сцене борбе су трапаве, али, руку на срце, нису потпуно лоше. Дефинитивно су боље од пуцачине и боље је да су се држали искључиво кунг фуа и хладног оружја. Други адут овог филма је еротика, односно женска голотиња. Самих љубавних сцена нема, а и оно романтике што има боље да нема ни ње. 🙂 Крај је у потпуном хаосу, па се двојица боре са зомбијима на молу, а у авиону у који утрчавају двоје вичу како су богати, једна гледа кроз прозор шта се дешава, а пилотира човек кога је сцену пре тога негативац дрмнуо повеликим каменом о главу… На крају су запалили експлозив, који су ту и тамо разбацали око авиона, на начин који је, најблаже речено, научно фантастичнији од зомбија који се појављују. 🙂
Зомбији су заправо нормални људи, само изгледају као да су прашњиви. Успорени су, као што зомбији јесу, али само када је то у филму погодно. Боре се нормално, али лагано ходају преко висећег моста, таман да га протагонисти сруше. 🙂 Прикрадање антагониста је некако проблематично у иначе проблематичном филму. Вазда се прикрадају веома видно, тако да то што их протагонисти не виде, изгледа као представа за предшколце. Уз све то, уопште нисам схватио да ли је острво речно или у сред мора. Јер, капетан рече да су у Јужном кинеском мору, које је, наводно, познато по ајкулама, а главног негативца појеле су – пиране. 🙂 Остало ми је и нејасно зашто су монаси трговали девојкама и за шта су им конкретно оне биле значајне.
Едукативни моменат: У овако ступидном филму заиста не знам шта бисмо могли да научимо… Но, пошто учимо и на грешкама, рецимо, можемо да научимо једном за свагда где заиста живе пиране. 🙂 Опасна врста (која може да поједе човека) живи у реци Сао Франсиско у Бразилу. Она је иначе омнивор, што значи да осим животиња, једе и биљке. Најчешћа храна су јој мање рибе и инсекти.
Оцена наставника:
(уз препоруку да не гледате 🙂 )
Уљези (Intruders 2011) је шпански хорор филм. Одвија се кроз две приче. Једна се дешава на шпанском говорном подручју, а друга на енглеском. Приче су сличне јер су у обе протагонисти деца које прогони застрашујућа приказа без лица.
Критички осврт: Првих сат времена филма изгледало ми је бесциљно, односно да се прави хорор ради хорора. Међутим, онда су обе приче почеле да добијају смисао и чак, више од тога. Постају реалне, животне и ништа мање страшне од фантастичне, каква је на почетку представљена. Уз то и дубоке, са добрим обртом (мада не и толико неочекиваним) и са завршетком за нијансу више патетичним него што би било идеално. Ово је један од успелијих хорора које сам гледао и да је језивији, био би ремек-дело овог поджанра. Шпанци ни овај пут нису разочарали. 🙂
Едукативни моменат: Овај филм показује оно што није лепо, али је истинито. Не треба да се плашимо зомбија, чудовишта и бабарога, већ живих, реалних људи јер само они и могу да нас повреде. Наравно, јасно је какви то људи могу бити.
Оцена наставника:
(не баш грандиозна)
Стража (The Watch 2012) је комедија о томе како су се опаки ванземаљци спустили на Земљу и инкорпорирали се у друштво. У једној варошици у Охају, менаџер из супермаркета Бен Стилер живи једним досадним, али њему задовољавајућим животом, све док се не деси монструозно убиство ноћног чувара у његовој продавници. Зато је он одлучио да организује грађане како би оформили цивилну стражу и пронашли убицу. Његова замисао баш није наишла на велики одзив, али се каква-таква патрола формирала и ускоро суочила са великим изазовима.
Критички осврт: Зезање са ванземаљцима пристиглим на земљу није ново (годину дана пре овога био је „Пол“, рецимо), а тек комедије са опиченим пријатељима далеко су од раритета. Ипак, добрих и веома комичних сцена има, као када се њих четворица рву са ванземаљцем у њиховој бази. Генерално гледано, хумор је заиста добар. Филм је с једне стране успела сатира и прилично верно осликава интересовање људи које је селективно и усмерено ка себичним и приземним стварима. Са друге стране сувише карикира ликове, чинећи их толико сведеним и луцидним да постају нестварни. Но, истина је и то да таквих људи има.
Уз хумор има и акције, додуше значајније мање успешне. Акција јесте динамична и специјални ефекти су сасвим добри, али је и сасвим класична – често виђено вијање опасних ванземаљаца (који су, успут, копија „Ејлијена“, а има и малко цака из „Наставног особља“) са људима. Укупно гледано, комедија и акција дају један забаван филм.
Едукативни моменат: Бен је само наизглед живео живот пуним плућима. Оснивао је клубове и дружио се са различитим људима, занемарујући значајне ствари у животу. Свакако треба да радимо оно што нам прија, али и да се посветимо ономе што је важно.
Оцена наставника:
(уз најблажи могући критеријум)
Из пера једног наставника 