Лако Је Критиковати 30

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

A_PERFECT SENSE_CZ (Small)Савршено чуло (Perfect Sense 2011) је романтична прича о научници епидемиологу Еви Грен и кувару Јуану Макгрегору, која се дешава у сред необичне пандемије светских размера. Наиме, након интензивних осећања туге, беса или љубави, људи губе по једно чуло. Најпре је то чуло мириса, па укуса, па тако редом. Научници су немоћни, људи покушавају да живе нормално колико год је то могуће, а двоје заљубљених покушавају да остану у вези која им прија и победе сопствене страхове.

Критички осврт: Болест која доводи до губитка чула није новотарија у оваквим филмовима. Слично је урађено у филму „Слепило“ три године раније. Међутим, ту се свака сличност са поменутим филмом завршава јер ова прича је сасвим другачија. И сасвим је добра. Додуше, наратор у филму не даје превише слободе гледаоцима да сами разумеју поенту, већ нам саопштава „шта је то заиста важно у животу“. И то јесте велики минус филму. Но, и поред тога, филм је за похвалу; нежан, романтичан, а опет, није досадан. Двоје главних глумаца шармантно су представили своје ликове који су мање-више класични. Она је девојка која нема среће са мушкарцима јер се увек заљубљује у погрешне, а он момак шармер који се плаши везивања. И то некако приземљује причу, и са једне стране чини је реалном и тиме и убедљивом, а са друге то је још један минус филму јер нема оригиналности и аутентичности ликова. Крај је баш ефектан.

Едукативни моменат: Када би остали без неког чула, људи су морали да нађу начин да живе без њега. Без чула мириса, зачињавали су храну, а када су остали без чула укуса, кувари су од хране правили мала уметничка дела. Када год останемо без нечега, колико год нам тај губитак изгледао лош, велики, чак ненадокнадив, нађе се начин да се и даље живи и чак ужива у животу.

Оцена наставника:

5(свакако)

contagion_f (Small)Зараза (Contagion 2011) је филм о пандемији која је високо заразна и прилично смртоносна. Прича почиње смрћу не баш верне супруге Гвинет Палтроу која се вратила са пословног путовања из Хонгконга. Након ње, почињу да се јављају слични случајеви широм света и Светска здравствена организација се суочава са болешћу која односи милионе живота. Све ово прати хаос који настаје у друштву и прети да се претвори у праву апокалипсу.

Критички осврт: Овај филм је један од оних научно фантастичних који је, заправо, сасвим реалан. И тако је и приказан, мада додуше малко наводи „воденицу“ на страну фармакологије, те су „момци“ из Светске здравствене организације они добри, а заговорници теорија завере, које у филму представља Џуд Ло, приказани су као лоши. Ипак, ни ови добри нису скроз добри и тиме је објективност колико-толико постигнута.

Прича је фина, али и предвидљива. Ипак, када се сценариста Скот З. Бернс већ одлучио на овакав приступ, не видим како је могао другачије да је напише. Чини ми се да је развучена више него што је било потребно, али океј. Глумци су сасвим солидни и нити један од њих нема водећу улогу, већ су некако сви присутни по мало, што доприноси динамици (а филм је, свакако, има).

Едукативни моменат: Џуд је у филму блогер и теоретичар великих, светских завера. Зарад читаности свог блога у стању је био да уради све, па и да лажира своју болест и оздрављење, како би му блог био читан, а он познат. Када год прихватате неку теорију завере, увек имајте на уму две ствари. Прва је да таква размишљања не морају увек да буду безазлена јер је Џуд пратиоцима свог блога саветовао да не узимају вакцине које ће им спасити живот. Друга је мотив оних који теорије завере смишљају, а који никада није научан, нити хуманистички. У овом случају то је била популарност.

Оцена наставника:

4(најјача)

derniers-jours (Small)Последњи дани света (Les Derniers Jours du monde 2009) је француски апокалиптични филм. У свету који се распада, Матје Амалрик проводи своје последње дане лутајући светом, а у потрази за женом коју воли и која је нестала на мистериозан начин када су били у Канади.

Критички осврт: Ово је, без све сумње, уметнички филм, баш какав Европљани воле да праве (за разлику од америчких, који се праве како би зарадили). Апокалипса која се дешава у филму није јасна, већ је напросто дата као свеопште урушавање, те ту има и загађења воде, земљотреса, епидемија… Ту је и рат, који је и у филму, баш као што је и у животу, сасвим бесмислен. Заправо, апокалипса се већ дешава, али у друштву које постаје декадентно и то се јасно види кроз веома ефектне, али и шокантне сцене. Рецимо, када Матјеова бивша супруга одлучује да ипак остане са њим, те отрчи до војних кола само да саопшти своју одлуку, појављује се одједном националиста са минобацачем који то исто возило диже у ваздух. Матје све то гледа пренеражено, а врата од возила које је разнесено падају му на главу и онесвешћују га. Он се буди у болничким колима, где су болничари пробали да му укажу помоћ, али су возило напустили јер улицама владају банде које убијају људе… Сцене су такве, а и крцате мртвим људима који су посвуда, чак и за столовима у ресторану где Метју са новом сапутницом једе јаја која је испржио. И некако те сцене нису језиве, колико су морбидне, те како већ рекох шокантне. Чак и кад немају очигледну симболику терају вас на размишљање.

Филм дефинитивно није за млађи узраст, не само због описаног, већ и због ласцивних сцена. Но, старијима свакако препоручујем, чак и онима који фантастику не воле. Радња све време држи пажњу и никада не знате где ће вас одвести, а уз то приказује дубоке људске приче и наравно – љубав. 🙂

Едукативни моменат: Филм приказује како се систем, који су људи успоставили, урушава, а због тих истих људи. Да би систем био што дуготрајнији, треба да буде добар по те људе.

Оцена наставника:

5(може)

Knowing_009 (Small)Знати (Knowing 2009) је научно фантастични трилер, који почиње 50 година раније, на годишњицу једне основне школе. Управа те школе одлучила је да усвоји идеју девојчице чудног понашања Ларе Робинсон да се постави временска капсула, која ће се отворити тачно након педесет година. Задатак за ђаке је био да направе цртеже како ће будућност изгледати, али је Лара, наместо тога, исписала низове бројева. Након педесет година, на церемонији поводом годишњице, временска капсула је отворена и сваки ђак је добио по један цртеж. Ларин цртеж припао је дечаку Чандлеру Кентерберију, сину астрофизичара Николаса Кејџа. Николас је врло брзо схватио да редови бројева нису насумичне цифре, већ да имају значење погубно за цело човечанство.

Критички осврт: Неко је показао да постоји корелација између броја филмова где се појављује Николас Кејџ и броја људи који су се удавили у базену. 😀 Наравно, то је шаљив начин да се покаже да корелација, која се у науци користи, није исто што и узрочност, али истина јесте да Николас уме да „дави“. Напросто ми је некако без енергије, чак и у акционим сценама којих у овом филму има. И не могу да кажем да су лоше, као ни специјални ефекти.

Сама прича уопште није лоша, донекле је чак и оригинална, мада је сам крај прилично предвидљив. Као што је било очекивано да су мистериозни „шаптачи“ или ванземаљци или анћели, а испоставило се да су, заправо, и једно и друго.

Едукативни моменат: Описано закопавање временске капсуле могла би бити занимљива идеја да се тако уради неки час у вези са заштитом животне средине, а од које наша будућност и те како зависи.

Оцена наставника:

4(сасвим пристојна)

The-Divide-j (Small)Подела (The Divide 2012) је још један у низу апокалиптичних филмова. Филм почиње тако што је нуклеарна бомба пала на Њујорк и у насталој пометњи осморо станара једне зграде успело је да се спасе тако што су побегли у подрум. Тамо је већ имао припремљено склониште домар у тој згради Мајкл Бин. Најпре су се преживели надали спасилачкој екипи, али када су схватили да су заправо под окупацијом, јасно је било да спаса нема. Тако су остали под земљом, без наде и са болешћу (и физичком и психичком), која је почела да узима крвави данак.

Критички осврт: У питању је психолошки хорор и не могу да кажем да је лош. И глумци и шминка су заиста уверљиви, а свака наредна сцена вас и шокира и мучи. У филму који има овакву поставку не можете да очекујете богзна какву оригиналност, али је ипак има и занимљиво је решење аутора филма шта се заправо налази иза њихових подрумских врата.

У радњи нема већих грешака, мада је сам бег Лорен Џерман на крају нејасан. Иако се пословично не сналазим добро у простору, нејасно је како је успела да се затвори у тајну одају, а онда некако волшебно доспела до клозета, иако су њен дечко и Мајкл били испред врата поменуте тајне одаје (а наводно нису могли да дођу до Лорен). Вероватно би ту могле да се нађу још неке нелогичности, али укупно гледано није лоше.

Едукативни моменат: Прави карактери људи показују се у тешким ситуацијама. Слично је и са тим колико вам је ко добар пријатељ.

Оцена наставника:

4(више на три)

Stake-Land (Small)Земља коца (Stake Land 2010) је, такође, апокалиптични филм, али у овом случају апокалипсу су изазвали вампири. Младом Конору Паолу вампир убија породицу, а њега спашава старији човек који је ловац на вампире. И обучава Конора да и сам постане такав. Њих двојица су на путу за Канаду, где би требало да је ситуација боља. Успут се суочавају и са вампирима и са верским фанатицима који верују да су вампири, у ствари, божје оружје.

Критички осврт: Ово је, заправо, филм о зомбијима јер се вампири тако и понашају. Постоји неки покушај да се вампири у филму класификују, али то некако није разрађено. Маске су им као оне у филмовима осамдесетих, али јесу помало језиве.

Сам филм је предвидљив, али оно што га највише деранжира је карактеристично америчко фолирање (кога има баш много, са све вежбањима Конора и његовог ментора са коцима, а које наликује на оне источњачке борилачке вештине), појачано тиме што се радња дешава у америчким засеоцима. И патетика, које такође има у изобиљу. Но, радња јесте динамична и има ефектних сцена, попут оне када бивша опатица Кели Макгилис бежећи од вампира натрчава на страшило у кукурзном пољу, а које јасно подсећа на Исуса. Има и неуверљивих сцена, попут оне када Конор и његов ментор сувише наивно јуре за вампиром, остављајући незаштићену Даниел Харис, иако знају да је тај вампир паметнији од других и иако је варка потпуно очигледна.

Едукативни моменат: У описаној сцени Кели моли за опроштај страшило јер извршава самоубиство. Према хришћанским законима, њен чин је смртни грех, али је она свеједно морала да га почини. Ми нећемо да идемо баш дотле и да расуђујемо о питањима живота и смрти, али истина јесте да некада у животу морамо да делујемо против својих уверења, а зарад неких других, важних циљева. Другим речима, у животу често морамо да правимо компромисе.

Оцена наставника:

3(реална)

priestv_eng (Small)Свештеник (Priest 2011) је такође филм о вампирима. Он полази од поставке да су се вампири и људи увек сукобљавали, али да су снажнији вампири добијали рат у свакој епохи. Но, напокон, негде у будућности, људи су успели да сузбију вампире захваљујући свештеницима. То су били људи са изванредним способностима, који су могли да парирају надмоћнијој врсти. Међутим, када вампири више нису били претња, свештеници су изгубили сврху и опозвани су, те постали део обичног народа. Радња креће када вампири нападну имање Стивена Мојера, те отимају млађахну Лили Колинс. Стивенов брат је свештеник и он креће да ослободи Лили, иако је наређење поглавара цркве Кристофера Пламера да то никако не чини. У мисији му се придружује и сеоски шериф Кам Жиганде који је у Лили заљубљен, као и свештеница Меги Кју. И они се суочавају са вампиром каквог до тада видели нису.

Критички осврт: Оно што филм чини интересантним је спој футуристичког друштва, мрачног средњег века и ретро-стила двадесетог века. Вампири су занимљиво осмишљени, специјални ефекти су прилично добри, а и борбе су узбудљиве. Осим последње, која је требало да буде помпезна, а у ствари је некако испала сведена. Сама прича није ништа посебно, а није ни оригинална. Такође, уочљиви су утицаји других филмова, попут „Побеснелог макса“, када се моторима вијају са возом. Баш у вези са тим има и неких нејасних сцена, па су тако Мегини прогонитељи час близу, час далеко, ваљда већ како је било погодно за радњу. 🙂

Глумци су некако преглумљавали, посебно Пол Бетани и Кам Жиганде, а како би ваљда били кул момци, те дали причи на драматици. Ипак, неуспешно и неуверљиво.

Едукативни моменат: Кристофер није дозволио свештенику да делује против вампира и тако угрозио читав град, а зато што није желео да призна да није у праву. Сујета може много да кошта и сујетног човека, али и људе из његове околине.

Оцена наставника:

3(слабија него претходна)

parazit (Small)Паразит (寄生獣 2014) је јапански филм рађен према манга стрипу. Говори о необичним створењима, пристиглим из океана, која су почела да преузимају људска тела. И не само то, већ када преузму тело, могу да се трансформишу у чудовиште са секирицама, које је, успут, и људождер. Међутим, једно од њих није успело да запоседне свог домаћина, тинејџера, већ му је ушло у десну руку. Дечак и чудовиште отпочели су свој суживот, али су се за њих заинтересовала друга чудовишта. Једно, нарочито агресивно, преузело је тело његове мајке и задало му смртоносан ударац. Међутим, симбионт је зацелио дечака, који је тако стекао нове и супериорне способности.

Критички осврт: Овако Јапанци, по свему судећи, замишљају како би заиста требало да изгледа филм „Створ“. И морам да признам да ова верзија и није тако лоша. 🙂 Филм је крајње необичан и препун противуречности. С једне стране су ту сцене најцрњег масакра и чудовишта коме се свако мало глава раствара, а са друге дечака који воли своју маму, а има руку измењену у симпатично створење са још симпатичнијим оком. Другим речима, имате један гадан хорор у комбинацији са дечјим филмом.

Радња се некако котрља, мада је, заправо, баш и нема и више изгледа као да је овај филм припрема за праву радњу која ће тек уследити. У овом филму чудовишта су дошла до стратегије да заузму тела важних људи и тако омогуће себи лагодан живот, а дечак је спознао своје моћи и своју мисију. Уз то, има већ и тешку причу иза себе јер му је чудовиште убило мајку. Идеално за суперхероја осветника.

У филму има драматичних момената, наглашених (или пренаглашених, како желите) музиком, али те сцене имају неко оправдање и оне суптилне моменте, који филмове са тог поднебља чине интригантним. Још да додам да су продукција и специјални ефекти заиста добри.

Едукативни моменат: Дечак и његов паразит постали су много јачи у борби са чудовиштима јер су удружили снаге. Ми се у животу не боримо са чудовиштима (макар не правим), али ћемо се увек лакше изборити са проблемима ако удружимо снаге.

Оцена наставника:

4(ако бих гледао кроз прсте)

main_parasyte (Small)Паразит: Финално поглавље (寄生獣 完結編 2015) је наставак претходног филма. Дечак и његов симбионт убијају припаднике паразита, који су сада заузели значајне позиције у друштву. Они размишљају да ли да узврате нападом или не јер се сада издвојила и фракција која верује да могу коегзистирати са људима преласком на безазленију исхрану. У исто време, полицијске снаге на све начине покушавају да пронађу и униште паразите, те чак користе и помоћ психопате, који из неког разлога може да разазна паразита од човека.

Критички осврт: Овај део је значајно слабији у односу на први, тим пре што овај део више не може да игра на карту идеје, специјалних ефеката и свега онога што је изнео претходни. Он се базира на причи, која има и превише нелогичности, а и мотиви паразита су потпуно нејасни. Рецимо, ултимативни паразит касапи паразита на руци дечака, да би се испоставило да је овај некако волшебно постао део његовог тела, а испоставило се и да је градоначелник ипак (само) човек, што нема никакве логике. Детектив хоће да убије (људску) бебу жене паразита, како би се осветио, а сцену касније полицајци пуцају на њу, иако у рукама држи ту исту бебу… И нејасно је како су полицајци схватили где да траже паразите.

Последња сцена борбе са петоструким паразитом превише подсећа на други део „Терминатора“, што деградира машту коју Јапанци без сваке сумње имају. Има и ефектних сцена, попут оне када се коса женског паразита понаша као штит око бебе, али то некако није довољно. Моралних поука у филму има превише и ту су Јапанци заиста претерали, а и превише су растегли филм и чини ми се да су разбили фокус радње, убацујући све и свашта.

Едукативни моменат: Најјачи паразит желео је да дохака људима јер угрожавају сва друга жива бића. Према његовом виђењу, чудовишта смо ми. И у многим случајевима то је тачно, те зато треба да будемо мање чудовишта, а више пријатељи природе.

Оцена наставника:

2(ако не бих гледао кроз прсте)

AJSNsle (Small)Бог грома (God of Thunder 2015) је значајно јефтинија варијанта приче о Тору као суперхероју. Локи је из свог света побегао у наш свет и почео људе да претвара у послушне поданике. За њим је кренуо Тор како би га зауставио и заштитио људе. Међутим, када је стигао на Земљу, изгубио је памћење и једино што зна је да треба да иде на север јер се тамо налази нешто веома важно. Испоставља се да је то оружје које може зауставити Локија.

Критички осврт: Ово није чак ни лош, већ смешан покушај да се ископира прича из познатог блокбастера о Тору. У овој верзији Тор није јачи од просечног човека, али зато добро подноси повреде, па тако без последица преживљава када га је полицајац ударио колима (што би нормално завршило најмање смртним исходом), али то истом полицајцу ништа није чудно и он га већ у следећој сцени приводи по процедури, као да се ништа није десило. А када се Тор докопа свог чекића, настаје забава. Иако га Локијеви послушници засипају мецима из разних смерова, он све то успешно одбија чекићем, те свако мало их тим чекићем пржи – и њих и околно дрвеће… И док их пржи, јасно, паљба се паузира. Глумац који тумачи Тора језиво је лош, као и сви остали глумци у овом филму, а има веома карактеристичан брундави бас, док главна глумица има невероватно иритантан крештави глас, који, када вришти, звучи још горе. 🙂

Сцене су непотребно развучене, а радња практично не постоји. Све време се Тор и његова стечена драгана вијају са Локијевим послушницима, а на крају и са самим Локијем. Пошто нема радње, нема ни већих грешака, односно нелогичности. Односно, нема их много. Рецимо, Локи је, према личној карти, схватио ко је отац Торове пратиље, а када га је један од Локијевих послушника легитимисао на улици. Здраво сумњам да чак и у америчким личним картама пише породични статус грађанина.

Специјални ефекти, изненађујуће, нису лоши, мада нису ни близу ефектима из много познатијег оригинала. И још да похвалим крај, који је поправио утисак. Док у сличним филмовима увек некако следи растанак између двоје заљубљених јер суперхерој има одговорност и нема времена за романсу, овај Тор је одлучио да остане ту где јесте, на плажи са девојком која му се свиђа. Каже човек – неће да оде од ове лепоте. Па, стварно. 🙂

Едукативни моменат: Управо описани крај може да буде поука. Некада због других, посла или већ неких „виших“ ствари запоставимо себе. И то је у реду, ако је таква наша одлука, али треба добро размислити о тој одлуци јер живот је само један и треба га проживети срећно. Најбоље је направити компромис и само део себе дати за те „више“ циљеве, а оставити довољно времена и за себе и сопствена задовољства.

Оцена наставника:

1(са заиста заслуженим плусом)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s