Лако Је Критиковати 27

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

The-Divergent-Series-Allegiant-6-movie-poster (Small)Одани (Allegiant 2016) је трећи наставак саге о „Другачијој“. У постапокалиптичном Чикагу становници су схватили да су део експеримента, који изводи неко ван градских високих зидина. Међутим, новоуспостављена владарка Наоми Вотс одлучила је да никог не пусти ван тих зидина и да сурово казни све оне који су били саучесници претходној владарки. Њен син Тео Џејмс, „Другачија“ Шејлин Вудли и њихово мало друштво, супротставили су се Наоми и решили да побегну ван града како би видели свет, који тамо очигледно постоји.

Критички осврт: Овај трећи део саге потпуно је добио шмек „Игара глади“ (и то такође трећег дела) јер опет је у питању надигравање младе хероине Шејлин Вудли и моћника Џефа Денијелса. Иако Џеф није Доналд Садерланд, сасвим је био добар. Углавном, у поређењу са овом другом поменутом сагом, овај трећи део је далеко бољи. И уопште ме није разочарао, чак прича је баш добра. Осим оног дела како је човечанство отпочело рат до истребљења, који не само да ми није логичан, већ ми уопште није јасан. Такође, генетика која прати целу причу нема утемељења у реалној науци. Има још лоших момената, па тако бег преко зида био је поприлично наиван, са све пушкарањима где нико никог не погађа (иако су мете ничим заштићене), осим несрећне Меги Кју и то на најпредвидљивији могући начин.

Но, идеја да уз експериментални град Чикаго постоји Завод фокусиран на њега, чији становници прате животе житеља Чикага (као да је у питању ријалити будућности), заиста је добра, као и разлог зашто се то дешава. Технологија коју сам видео у Заводу стварно је сјајно осмишљена, те као зачин даје онај прави, добар „укус“ научне фантастике.

Едукативни моменат: Главни јунаци су релативно лако премостили високи зид којим је заштићен град. Међутим, „зид“ који су много теже прешли је подела међу људима – на присталице нове и старе власти, на осветнике и мирољубиве, на генетички „чисте“ и „оштећене“… Тек када су успели да пренебрегну разлике и уједине се вођени истим циљем, схватили су да им је добро баш ту где јесу и да не морају више да беже. Зидови су престали да буду важни јер их, реално, више није ни било. 🙂

Оцена наставника:

4(са микроплусићем)

Project-Almanac-poster (Small)Пројекат Алманах (Project Almanac 2015) је псеудодокументарац о групи клинаца који су пронашли нацрте конструкције времеплова. Нацрт је израдио покојни отац једног од њих, односно Џонија Вестона. И успели су у томе да времеплов саставе и врло брзо увидели какву добит могу имати. Међутим, оно што је почело као забава и друга шанса за пропуштене животне прилике, постала је ноћна мора са трагичним ланцем последица услед промена прошлости.

Критички осврт: Филм је добро сниман (као да је аматерска камера), баш у духу теме којом се бави, али ми је било заморно да гледам како се камера нон стоп клати. Но, то би била моја једина замерка. Ово је један одличан тинејџерски филм, који шаље добре поруке и доказује да и без деструктивних лудовања као што је алкохол, дрога и насиље, млади могу лепо да се проведу. И уз тај провод иде и одлична музика.

Допало ми се што је прошлост приказана значајно пластичније него у другим филмовима. У другим остварењима, која се баве овом темом, прошлост увек иде по тачно одређеном редоследу. У овом, наставник хемије Гари Грабс увек је млађаном Сему Лернеру постављао другачије питање. И то је потпуно логично, јер на поступке људи утиче милион детаља, а наступ Семов сваки пут је био другачији, као и тајминг када је шта радио и говорио. Другим речима, путовање кроз време успешно је решено и то је један од свега пар филмова, од свих које сам гледао, где ово могу да напишем.

Едукативни моменат: У филму су ми се допале две ствари. Најпре, Џони Вестон да би аплицирао на колеџ приказује шта уме, а не шта зна (као код нас), а друго, осваја девојку Софију Блек-Д’Елију тиме што је паметан. Било би лепо да оно прво постане пракса у нашем школству, а оно друго много чешћа појава. 🙂

Оцена наставника:

5(уз честитке)

Synchronicity (Small)Синхронија (Synchronicity 2015) је још један филм о путовању кроз време. Мали тим научника, које предводи физичар Чед Макнајт, направио је времеплов. Но, да би га покренули потребан им је веома скуп материјал, који им може обезбедити богаташ Мајкл Ајронсајд. Он то и чини, али је његова цена прескупа. Пошто је сатерао Чеда у ћорсокак, овај утрчава у портал који је његова машина направила и наново преживљава све испочетка, али сада је добио могућност и да види ситуацију из сасвим другог угла.

Критички осврт: Рецимо да је ово био покушај да се направи један уметнички филм. Не знам колико је тај покушај успео, али оно што је свакако успело је да је направљен добар филм, са веома интересантним паром глумаца. И то без коришћења готово икаквих ултратехнолошких специјалних ефеката, нити неког значајнијег буџета.

И овде имамо добро осмишљено путовање кроз време, практично без иједне рупе. У овом случају нема неке тешке физике, већ више спекулације о паралелним димензијама, уз занимљиву и помало компликовану љубавну причу. Све у свему, утисак је баш, баш добар.

Едукативни моменат: Чед је осудио поступке девојке у коју се заљубио јер није знао све. Тек када се вратио у прошлост, постало му је јасно да га је она у ствари заиста волела и да је много жртвовала за њега. Не смемо судити о поступцима других док не видимо целу причу јер може да се деси да се о те друге огрешимо.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

hot-tub-time-machine-portrait (Small)Џакузи времеплов (Hot Tub Time Machine 2010) је такође филм о путовању кроз време, али овај пут комично. Средовечни Роб Кордри је покушао да изврши самоубиство, али су га спасили и лекар је саветовао његовој двојици најбољих другара Џону Кјузаку и Крејгу Робинсону да проведу неко време са њим. Они га воде у долину Кодијак, где су као млади провели лепе дане. Међутим, ово зимовалиште се сада потпуно променило и све је изгледало као да им забава ипак није суђена. У неко доба и на неки магичан начин прорадио је џакузи на отвореном, у склопу њиховог апартмана, па они одлучују да искористе макар то. Испоставља се да је џакузи у ствари времеплов и води их у луде осамдесете.

Критички осврт: Филм у ствари и нема праву радњу, већ је више фокусиран на животе тројице другара, њихове међусобне односе и кризу средњих година. А и оно што има од радње, или боље рећи – сва дешавања у филму – прилично су предвидљива, тако да је врло брзо постало јасно да је Роб Кордри отац од Кларка Дјука. Као што је било јасно да ће Роб да изгуби опкладу итд. Без обзира на то, заиста има добрих фора и свеукупно, ово је добра комедија. Уз то, има све моје симпатије јер говори о осамдесетим, које су ми омиљена деценија. 🙂

Едукативни моменат: Када су били на крову, Роб и Џон имали су добар разговор о пријатељству. Роб је замерио Џону што га је искључио, а Џон се правдао тиме да није желео да буде увучен у све Робове глупости. Мање је зло, сматрао је Џон, да мизеран буде само један (Роб), а не обојица. То звучи логично, али није исправно. Пријатељи се препознају једино у невољи. Када вам иде добро, увек ћете имати људе око себе.

Оцена наставника:

4(на пет)

source (Small)Изворни код (Source Code 2011) је француско-амерички СФ. Војни пилот Џејк Џиленхол буди се у возу као нека друга особа, у друштву девојке Мишел Монахан, коју не познаје. Међутим, она познаје њега и затечена је његовим чудним понашањем. Неколико минута од тада воз је експлодирао и Џејк, наместо да погине, буди се у некој врсти капсуле. Тада сазнаје да је део напредног војног експеримента, да се експлозија у возу заиста десила и побила све путнике и да он може небројено пута да се „враћа“ у воз тачно осам минута пре те трагедије. Његов задатак је да открије где је бомба и ко ју је поставио, а како би спречио нов напад истог бомбаша.

Критички осврт: Иако нешто нисам импресиониран ликом и делом Џејка Џиленхола, морам признати да је одабрао добар филм у коме ће одиграти главну улогу. Филм је доста добро дозиран, тако да када год постане досадна једна интрига, појављује се друга. Уз то, има довољно акције, али ништа претерано, тако да је режисер Данкан Џонс и ту такође пронашао праву меру. И направио сјајан филм. Овај режисер је урадио до сада свега три филма, од којих сам гледао два и оба су одлична, тако да и то мало што је урадио, заиста поштујем. Видећемо да ли је трећа срећа. 🙂

Едукативни моменат: Порука коју шаље овај филм сасвим је јасна, а ако и није, дефинитивно ће бити на самом крају. Ако упоредимо свакодневне проблеме људи са трагедијом која им се десила, схватамо шта проблеми заиста јесу. Велики проблеми могу да нас нађу било где. Не можемо од њих побећи, макар бежали (возом) цео живот и зато ове мале проблеме треба маргинализовати и уживати у животу. Колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(ко суза)

Iinside (Small)Унутрашње ја (The I Inside 2003) је прича о момку Рајану Филипију, који се буди у болници са делимичном амнезијом. Наиме, не може да се сети ичега што се десило у последње две године. Уз помоћ педијатра Стивена Рија покушава да поврати сећање, али убрзо схвата да не само да може да се сети прошлих догађаја, већ може и да им се врати и – промени их.

Критички осврт: Ово није први филм са оваквом тематиком, тако да не нуди неку оригиналну причу. Мада, сама прича није лоша, иако има неких трапаво одрађених сегмената. Рецимо, када мења прошлост, хајде што у садашњости његов цимер из болничке собе Стивен Ленг умире (на сличан начин као што га Рајан у прошлости случајно убија), већ и његовој жени Пајпер Парабо почиње да крвари чело, услед повреде нанете две године раније. Хм. Има још нелогичних момената. Рецимо, како је Сара Поли у болници, као посетилац, у два сата ноћу или како Пајпер може да запали цигару у тој истој болници? Но, опет, то значајније не квари утисак. Утисак највише квари сам крај, који свакако даје објашњење, али је далеко од маестралног и већ је виђен у много бољем филму „Други“, код нас преведеном као „Духови у нама“.

И да, глума Рајанова је вазда проблематична. Улога је била прилично захтевна, а он ју је урадио некако… инфантилно. Додуше, требало је да глуми младог, размаженог богаташа, али, свеједно, није био на висини задатка.

Едукативни моменат: Рајан је покушавао увек изнова и изнова да промени след догађаја, како би исход био прихватљив за њега. И ни у једном покушају није био задовољан, па је пробао поново. Ми не можемо да мењамо прошлост, али можемо да увежбавамо неку вештину, све док напокон не будемо задовољни како смо је увежбали. Од Рајана можемо научити да треба бити истрајан.

Оцена наставника:

3(на два)

virtuosity986 (Small)Виртуозност (Virtuosity 1995) је прича о будућем друштву у коме се полицајци обучавају у виртуелној реалности. Пошто је тај програм тек у фази пробе, испитивања се врше на затвореницима. Дензел Вошингтон је један од њих и прилично је успешан, што и не чуди с обзиром на то да је бивши полицајац. Невоља настаје када Стивен Спинела, креатор криминалца у програму, своју креацију пушта у реалан свет. Она се отелотворује у лику Расела Кроуа, који почиње да сеје страх и смрт. Једини који је дорастао овом сајбер-криминалцу је управо Дензел и он добија понуду да ако ухвати Расела, као награду добије слободу.

Критички осврт: Радња је прилично предвидљива и било је јасно шта ће психопата Расел следеће да уради. Али не и Дензелу, који је, наводно, једини дорастао овом виртуелном криминалцу. Идеја није оригинална, али изгледа да сценаристи Ерику Бернту ни радња ни идеја нису били главни адути, већ акција. А има је у филму поприлично, углавном пушкарања и нешто јурњаве аутомобилима.

Поједине сцене нису баш уверљиве. Рецимо, Кели Линч је тек овлаш погледала тело убијене жене и знала је да је убијена с леђа (иако није патолог), а знала је и да је била окренута ка Дензелу, иако није била присутна када се пуцало. Расел Кроу је, пак, уверљив као психопата и некако више осећам, него што могу да тврдим, да је то зато што има агресију као црту личности. Његов лик је требало да буде хибрид гомиле масовних убица, али сам препознао тек двојицу: Џокера из „Бетмена“ и прилагодљивог Терминатора кога у другом наставку глуми Роберт Патрик. Било како било, занимљиво је Раселово оркестрирање врисцима таоца и компоновање симфоније од тога. Мотиви осталих ликова нису увек јасни, пре свега Стивена Спинеле, али добро, можда и може да се објасни неурачунљивошћу.

Почетна компјутерска симулација прилично је смешна, рецимо у поређењу са „Матриксом“, „Троном“ (наставком, наравно) или већ неким другим филмом који се бави алтернативним генерисаним реалностима, али опет има нечег занимљивог и некако је урађена са шмеком. Ипак, специјални ефекти су могли да буду и бољи.

Едукативни моменат: Оно за чим је Расел жудео је да буде снимљен камером и да сви гледају у њега. Огромна већина људи неће, попут њега, да прибегава екстремним деловањима како би постала позната, али има и оних који ће за славу урадити свашта. Отуда старлете и клаберке, тзв. скандал-мајстори и слично. Међутим, од нас зависи да ли ћемо све те људе гледати и дати им на значају који, наравно, не заслужују.

Оцена наставника:

2(може на три)

tell_tale_xlg (Small)Издајица (Tell-Tale 2009) је трилер, а можда и психолошки хорор, о човеку Џошу Лукасу, самохраном оцу девојчице са ретким генетичким поремећајем, којем је пресађено срце. Оно што Џош није очекивао, то је да његово срце задржи сећања донора, те почне да управља његовим животом. Наиме, донор је убијен и одговорни за његову смрт су управо запослени у болници у којој је Џош добио срце. Џош се претвара у осветника и почиње да их убија једног по једног.

Критички осврт: Филм је инспирисан делом Едгара Алана Поа „Издајничко срце“, мада сама радња није иста, а башка што је смештена у модерно време. Поова кратка прича настала је 1843.

Идеја да ћелије, односно органи људског тела задржавају памћење одређене особе, које се онда преноси и на онога коме је орган трансплантован, није нова. Већ је виђена у неколико филмова, само се разликују сами органи – у овом случају то је срце, али били су и око и рука и слично. Признајем да је овде та идеја добро разрађена, али је и даље филм помало заморан, спор и некако депресиван (што је, изгледа, обележје британске кинематографије).

Са друге стране, не могу да кажем да филм није добар. Има јаку и довољно застрашујућу причу, те таман када сам помислио да измиче главни мотив, односно интерес негативаца зашто су урадили то што су то урадили, прича се на самом крају заокружује и постаје потпуна. Што се глуме тиче, дефинитивно се види труд глумаца, али не бих могао да тврдим да сам очаран.

Едукативни моменат: Често говоримо да се за љубав чини све и то је прилично звучна парола. Међутим, када се примени у животним ситуацијама, напросто су јасније границе и питање је да ли их је увек могуће и морално прећи. Другим речима, идеали и узвишени циљеви јесу лепа ствар, али живот их често демантује. Зато је најважније бити искрен према себи и што је могуће више реалан јер тако ћемо једино знати шта можемо да очекујемо од нас самих, а шта могу од нас да очекују други.

Оцена наставника:

4(минус)

a-christmas-horror-story-poster (Small)Божићна хорор прича (A Christmas Horror Story 2015) је хорор који се састоји из четири независне приче. Заједничко за све њих је што се дешавају током божићне ноћи.

Критички осврт: Ово је чудан спој једног доброг хорора и бајковитог треша. Део који се односи на хорор је стандардно рађен, са све оним моментима који ће вас тргнути. И ту има свега – религијски мотивисаних крвавих масовних убистава, духова и деце које обузимају мрачне силе. У бајковитом делу Деда Мраз се бори са вилењицама зомбијима. Шта рећи? 🙂

У ствари знам шта да кажем. Овај необични омнибус је озбиљан опонент идиличним божићним причама и заиста уноси једно фино освежење у тај део поджанра. Све ми се допада у филму, а посебно крај последње приче о Деда Мразу.

И да кажем да је уводна нумера сјајна!

Едукативни моменат: Уз Деда Мраза појављује се и Крампус, демон из баварских легенди, који кажњава неваљалу децу. Крампус у филму је прилично бруталан, али истина јесте да у животу мора да постоји и казна, једнако као и награда јер у супротном деца ће се размазити, стећи утисак да без последица могу лоше да се понашају и заиста ћемо имати хорор. 🙂

Оцена наставника:

5(може)

Species__poster_usa (Small)Врсте: Буђење (Species: The Awakening 2007) је други део, односно наставак филма „Врсте“. Хелена Матсон је професорка на факултету, коју због лепоте студенти напросто гутају очима, а због изузетног знања уважени Универзитет Оксфорд нуди јој запослење. Пред њом је много избора и изгледна сјајна каријера, али све се мења када је проналазе нагу у парку са необичним подливима по телу. Одводе је у болницу, где лекари добијају невероватне анализе и пре него што су успели да их потврде, она се преобразила у чудовиште и масакрирала медицинско особље. У болницу долази њен ујак Бен Крос, који је одводи одатле и води у Мексико. На путу ка тамо открива јој да она није људско биће, већ хибрид човека и ванземаљца и да је настала у експерименту у коме је и сам учествовао. У Мексику је његов бивши колега Доминик Китинг, за кога се нада да ће им помоћи. И заиста га проналазе у Мексику, али и још бића налик на Хелену.

Критички осврт: И да прихватимо да би двојица научника независно од било какве (Владине) институције могли да петљају са ванземаљском ДНК, филм је свеједно почео да губи смисао већ након пола сата. Тада је таксиста, који је возио Бена Кроса, почео да се преображава у ванземаљца и напао га, да би уследила борба која је, најблаже речено, неуверљива. Тек објашњење које је уследило, не само да је неуверљиво, већ нема ни схватљиву логику. Онда су ствари наставиле хаотично да се одвијају, да би се негде након сат времена филма вратиле у колосек првог наставка (када је Хелена постала слична опасност као што је то била Наташа Хенстриџ у поменутом наставку). Но, ни тада права радња не почиње, јер радње у овом филму, заправо, ни нема. Све време се бесциљно јурцају по Мексику.

Овај филм је требало да прода разголићеност две лепотице: Хелене Матсон и Марлене Фавела. Глума сигурно не, с обзиром на то да је очајна. Како њих две, тако и осталих. То чак иде дотле да убијени рецепционар видно и чак убрзано дише, иако је пробуражен (већ нечим, нисам баш укапирао шта је то) кроз груди. Додуше, нејасно је зашто је уопште имао ту цев кроз груди, када га је већ Хелена убила тако што му је пробила главу. И мотиви ликова су крајње нејасни, како оних који глуме људе, тако и оних који глуме ванземаљце.

Маске су океј, али специјални ефекти нису богзна шта. Но, и да јесу, тешко би помогли овом филму.

Едукативни моменат: У овако небулозном филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али да пробам. Хелена је млада, прелепа и препаметна, али је ипак била несрећна, јер је била чудовиште. То се у реалном животу не дешава (макар не да буде право чудовиште као у филму), али поента је у томе да чак и када нам се чини да неко има све, то не значи да нема неке своје бриге и проблеме. Никоме живот није идеалан и не треба завидети другима и идеализовати их.

Оцена наставника:

1(са постољем)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s