Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. С обзиром да је ово неки јубиларни чланак, посвећујем га мом куму Слоби, коме признајем да о филмовима зна много, много више него ја. Његова критичка виђења би било занимљиво прочитати. Можда некад буде и гостовао на мом блогу, а до тада ево мојих препорука. 🙂
Јастог (The Lobster 2015) је црна комедија о будућем друштву у коме се форсирају парови, а самци се кажњавају на чудан начин – претварају их у животиње. Наиме, самачки живот траје 45 дана у хотелу по тачно успостављеним правилима и тај период може да се продужи за по један дан за сваког уловљеног самца који се крије у шуми. У току тог периода самци имају рок да пронађу (идеалног) партнера, а ако се то не деси следује им необична животињска судбина. У хотел доспева и Колин Фарел, чији је брат већ претворен у пса, сада Колиновог љубимца. Колин се одлучује за жену која наводно нема емоција, те они прелазе у двокреветну собу како би започели заједнички живот. Међутим, она свирепо убија његовог пса/брата и открива да он ипак има емоције које је до тада крио, а како би јој се допао. Она одлучује да га пријави управи хотела јер је започео лажну везу. Међутим, он је онесвешћује уз помоћ хотелске спремачице Аријане Лабед, те јој се свети за братовљеву смрт тако што ју је сам претворио у (нама непознату) животињу. Одмах након тога бежи у шуму где се придружује одбеглим самцима. Међутим, и они имају своја правила и прекршиоце кажњавају на ужасне начине. Најважније правило је да се не заљубљују, а Колину се управо то десило. Наиме, упознаје Рејчел Вајс и са њом отпочиње искрену и нежну везу. Двоје заљубљених одлучују да побегну у град, али њихове планове открива вођа самаца Леа Седу која их сурово кажњава и њихову љубав ставља на тешку пробу.
Критички осврт: За овај филм можемо рећи и ово и оно, али никако да је предвидљив. Чак, прилично је шокантан, не само због радње која је сулуда, већ и због невиђене суровости и ликова који ту суровост прихватају на сасвим неочекиван начин. Заправо, емоције и реакције су препознатљиве и донекле логичне, али су доведене до екстрема; некада огољене, буквалне, (као када се Колин улизује свом пријатељу Џон Си Рајлију како га овај не би уловио и предао управи хотела), некада претеране (углавном претерано смирене). И све што је приказано у ствари је екстрем; хотел у коме су парови, али и шума у којој су самци. И једни и други су врло стриктни и веома оштри у казнама (рецимо, самцима који флертују исеку усне жилетом и натерају их да се љубе, што зову „црвени пољубац“). И везе које се успостављају су на неки начин екстремне јер се партнери траже према неким карактеристикама које су само уочљиве, али не морају бити значајне за везу. Колин се заљубљује у Рејчел јер је кратковида као и он, а Бен Вишо намерно удара главом у сто да би му нос крварио, а како би био што сличнији Џесики Барден којој често иде крв из носа. Верујем да је то пародија односа који се иначе у реалном животу успостављају на основу оног што ми људи сматрамо есенцијалним, а заправо је површно (лепота, тип коме људи припадају и слично). И дијалози које ликови воде сулуди су као и цео филм. Но, у целој тој луцидности могу да се препознају јасне и добре поруке.
Едукативни моменат: Друштво често врши притисак на људе да живе на прихватљив начин и то јесте у ствари смешно, као што је то филм приказао. Истина је да живот не мора да се одвија по униформном и јасно успостављеном редоследу и да морамо да очекујемо да ће неко (и то не мало њих) реаговати другачије од оног што очекујемо (Колин се заљубио тек у заједници која љубав санкционише).
Оцена наставника:
(од мене)
Екс машина (Ex Machina 2015) је научно фантастични филм који почиње тако што млади програмер Донал Глисон побеђује на лутрији коју је организовао његов шеф Оскар Ајзак. Награда је једнонедељни боравак на Оскаровом осамљеном имању. Када је Донал стигао на имање, Оскар је тражио од њега да уради тзв. Тјурингов тест. Наиме, Оскар открива да је направио вештачку интелигенцију и потребан му је Донал да утврди да ли је у томе заиста и успео. Другим речима, Доналов задатак је да открије да ли је машина свесна попут човека. Најпре су потписали уговор о поверљивости, а онда су започели разговори са женским роботом Алисијом Викандер која не само да га је убедила да је свесна, већ се он и заљубљује у њу.
Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Радња је одржива, динамична и са паметним превратима. Глума је изванредна и добро осликава људску природу, а и специјални ефекти су пристојни. Сцене су такође добре, а дијалози занимљиви, научни и растерећени великих речи, што посебно ценим. Не мислим да је ово врх научне фантастике, али свакако добар филм без сумње.
Едукативни моменат: Није добро играти се са људским осећањима и то је Оскар схватио на најтежи могући начин.
Оцена наставника:
(плус)
Надзирачи (Watchmen 2009) је научна фантастика рађена у тзв. нео-ноир поджанру, а која говори о суперхеројима описаним у ограниченој серији стрипова из 1986/87. године. Према филму, ова суперхеројска група се оформила 1939. као сила која се супротставила растућем криминалу у тадашњој Америци. Постава се од тада променила, али се променио и закон, тако да су осамдесетих година „маске“ биле забрањене, баш у време када је хладни рат између СССР-а и САД кулминирао толико да је постојао оправдани страх да ће доћи до нуклеарног рата. Влада САД је ипак ангажовала најмоћнијег суперхероја, др Менхетна (Билија Крудапа), како би решио кризу. И сами сада већ „пензионисани“ суперхероји доживљавају своје личне кризе за које је иницијална каписла убиство једног од њих Џефрија Дин Моргана.
Критички осврт: Морам да признам има одличних сцена укључујући прву, која је због изреке да се дан по јутру познаје обећавала добар филм. И јесте добар, али ипак имам неколико замерки.
Радња је прилично развучена и некако изгледа као да нема фокус. Филм прати судбине неколико суперхероја, па обрађује више прича (не нужно и међусобно повезаних) наизменично. Осим што се све време преплићу садашњост и прошлост (што је за суперхеројског физичара др Менхетна нормална ствар, али за мене је било напорно), један од главних токова радње је претња тадашњег СССР-а САД-у, коју у ствари решава влада Америке, а суперхероји (пре свих поменути Менхетн) су значајни више као евентуална и не баш тако сигурна одбрана него као решење проблема. Тако да они у том делу радње активни учесници баш и нису, а кризу тадашње Америке због претње нуклеарним ратом преживљавају попут сваког другог грађанина те земље. Други ток радње је крими прича, пошто је неко убио Џефрија на самом почетку. Међутим, нико ту крими причу од суперхероја као да не схвата озбиљно све док неко не нападне Метјуа Гуда, што се дешава тек на средини филма (а средина је негде после сат и по), тако да све до тада, практично, радње и нема. А и оно што има, иако је видан труд да изгледа уметнички (што се посебно види у начину како је камера снимала), некада је претерано мрачно (попут приче о суперхероју кога глуми Џеки Ерл Хејли), а уз то и не више од клишеа (исто прича о Џекију када убија убицу девојчице, али и друге приче). Највећа замерка том делу филма је што је, брате мили, досадан.
Ипак, други део, када некаква радња почиње и бива динамична, а посебно сам крај, који је потпуно неочекиван и несвакидашњи, потпуно поправља утисак. Тим пре што напокон даје смисао свему ономе што је виђено пре тога, а што је изгледало свакако, само не смислено. Специјални ефекти, као и борба, сјани су, а глумци су и уверљиви и занимљиви као појаве. Суперхероји су много мање супер, а много више приземни (што их заправо и чини супер) и што се моћи тиче, али и карактерних особина. Џекијева маска је највише у складу са нео-ноир жанром и мрље на њој се мењају попут мрља на Роршаховом тесту (те је себи наденуо надимак по научнику који је тај тест и осмислио). Чак му је и смрт занимљива. 🙂
Едукативни моменат: Суперхероји су спасили свет плативши велику цену. Али оно што је такође битно, њихово јунаштво није било видљиво, нити препознато. И многа дела су управо таква; нису препозната, али то не значи да нису велика и сјајна.
Оцена наставника:
(на пет)
Спокој (Serenity 2005) је филм који приказује човечанство у будућности. Земља је постала премала и колонизоване су друге планете новонађеног Сунчевог система, са тим да су оне унутрашње успоставиле савез са међупланетарним парламентом на челу. Спољашње планете нису биле тако просвећене, те је становништво на њима било попут дивљака. Између ових планета дошло је до рата или је макар становништво унутрашњих планета било убеђено да је тако. Свеједно, парламент је одобрио експерименте на појединцима како би се добило људско оружје и једна од њих је и Самер Глау. Њу спашава брат Шон Махер и одводи је на брод „Спокој“, на коме ради као лекар. Посада брода није баш одушевљена што је добила, најблаже речено, чудног члана, али временом схватају да она крије тајну која може да промени комплетан ток актуелне политике савеза планета.
Критички осврт: Овај филм бих квалификовао као једну коректну научну фантастику. Све је ту што треба да буде; добра и одржива прича, додуше без превише мистерије или макар са мистеријом која се прилично брзо разрешава, са солидним специјалним ефектима, те сјајном борбом, како оном између људи, тако и оном у свемиру са свемирским бродовима. Већих грешака нема, глума је уверљива, а има и више него неколико врцавих доскочица. Филм можда не нуди неку иновацију, али зато пружа све остало.
Овај филм има моје симпатије јер помало подсећа и на култну серију „Блејкова седморка“ са краја седамдесетих и почетка осамдесетих, коју сам као клинац обожавао.
Едукативни моменат: У филму је главни разлог помора на планети Миранда био екстремна промена понашања људи. Једни су толико постали неагресивни, мирни и пасивни, да су изгубили жељу за разговором, дружењем, па потом јелом и пићем и напокон су се препустили и умрли. Други су постали сувише агресивни и претворили се у безумне убице и канибале. Лоша осећања и особине, попут беса, свадљивости и нетрпељивости су људске особине и некада су и потребне, па таман толико да се „испразнимо“. Наравно, не треба ићи у крајност.
Оцена наставника:
(са џамбо плусом)
Село проклетих (Village of the Damned 1995) је римејк филма из 1960. Једног дана у америчкој варошици у округу Марин, док су се становници припремали за локалну прославу, десило се нешто сасвим необично. Сви људи тамо, али и све животиње, колективно су пали у несвест. Ова несвестица је потрајала шест сати и привукла је пажњу власти, а која је послала екипу да извиди шта се дешава, на челу са докторком Керсти Али. Људи су се пробудили из несвести, али ту необичним догађајима није био крај. Становници су ускоро сазнали да је током несвести неколико жена остало у другом стању. На месном састанку, који је уследио, Керсти им је понудила избор да ли ће задржати децу. Исто тако, понудила им је и новчану помоћ, ако изаберу да децу задрже, уз, наравно, обавезу да деца буду доступна за истраживања. Све новопечене труднице су ипак одлучиле да роде и родиле су неколико дечака и девојчица, међусобно веома сличних, али и веома опасних по становнике градића, па чак и сопствене родитеље.
Критички осврт: Филм укупно гледајући није лош и радња је довољно интригантна и динамична да држи пажњу, а почива на прилично виспреној идеји. Мој проблем је што га је режирао Џон Карпентер, који је (још увек живи) доказ да медиокритети могу да праве велике ствари. Могу да их праве, али друго је питање да ли у томе и успевају. 🙂
Џон воли да „употребљава“ сцене како му затребају, а без много уплитања у логику и да ли су одрживе. Па, тако су деца час у граду где живу спаљују вођу резигниране гомиле, да би у следећој сцени они седели мирно у својој кућици ван тог града, где су пешице стигли много пре полиције која буквално јури аутомобилима. Грешака има још, па је тако торбица спаљене жене практично неопрљена, Мајкл Паре гине у ничим изазваној експлозији (Џон иначе воли експлозије, па је тако и кућа ван града разрушена у ланчаној експлозији, иако је постојала само једна торба са динамитом), рука Карен Кан је сасвим у реду у сцени после болничког лечења, иако ју је метнула у казан са кључалом водом и има тога још. Уз то, дијалози нису увек на висини задатка, има прилично претеране мелодраматике, а Керстино научно објашњење откуд таква деца ту, заиста је јадно.
Но, неке сцене су баш добре, попут оне када деца ментално пробијају зид у мислима Кристофера Рива, а и глумци су сасвим солидни. То не могу да кажем и за специјалне ефекте, који уосталом и нису били толико захтевни.
Едукативни моменат: Иако их сматрамо малима и нејакима, деца имају моћ да промене свет око себе. У овом филму је та моћ предимензионирана, али у реалном свету она свакако постоји и може бити и негативна и позитивна, а на нама је да је правилно усмеримо.
Оцена наставника:
(на два или два на три, свеједно)
Бум (Kaboom 2010) је тинејџ фантастика где је главни лик осамнаестогодишњак Томас Декер који има чудне снове. Међутим, и јава му постаје чудна када на журци среће две девојке које је заправо сањао. За једну од њих, девојку његове најбоље другарице Хејли Бенет, испоставља се да има парапсихолошке моћи, а другу убијају људи са животињским маскама пред самим Томасом. Иако га Хејли убеђује да је халуцинирао, Томас не одустаје од потраге за убијеном девојком чије је тело нестало када се освестио. Он открива да иза тог догађаја стоји култ који крије мрачне тајне и који води његов отац, за кога је веровао да је погинуо у саобраћајној несрећи.
Критички осврт: Овај филм се састоји из две паралелне приче, које се на крају филма (додуше веома трапаво) повезују и, након двоминутне више комичне него драматичне акције јурцања колима, збрзано завршавају. Са тим да једна прича, која је овоземаљска и тинејџерска, уз то и „кул“, „тренди“ и шокантна, потпуно „једе“ (да тако кажем) ову другу – научно фантастичну, која је мрачна, застрашујућа и у покушају да буде мистериозна. Јер некако видим да је прва прича та која покушава да популарише ЛГБТ заједницу млађој публици (Томас је у овом филму бисексуалац, а Хејли лезбијка), а кроз сапуницу која је младима атрактивна и глумце који су листом лепи млади људи. И да, овоме у прилог иде и то што има много еротичних момената, који нису прешли границе, ако не рачунамо изговорене речи. Научно фантастична компонента је овде, рекао бих, само зачин и то не претерано успешан. Рецимо, када се дешава расплет, и Томас и Џуно Темпл одједном знају гомилу информација, иако им се видно није десило никакво откровење које би им помогло да те информације сазнају. Хејли је успела да савлада своју разуларену девојку тако што ју је полила водом и ова се топила као у причи о чаробњаку из Оза, мада је касније објашњено да није вештица, већ да је моћи стекла путем научних експеримената. Има ту још неколико и невештих и нејасних момената.
Можда је филм ипак требало да буде рађен у неком другом жанру и као такав верујем да би био бољи, могуће и врло солидна драма. И то чак и са оваком сиромашном продукцијом и глумом не баш увек на висини.
Едукативни моменат: Томас је увидео да су људи из његовог окружења значајни и за ову другу (парапсихолошку) причу. Тешко да ће се нама дешавати натприродни феномени, али је истина да људи из нашег окружења имају много већи утицај на нас него што нам се чини. И то не само на област живота у коме се појављују, као што је случај са колегама које срећемо на послу. Зато је веома битно за нас да своје окружење добро одаберемо.
Оцена наставника:
(може плус)
ПараНорман (ParaNorman 2012) је цртаћ о дечаку, Норману, који има способност да комуницира са мртвима, па га зато сви у месту у коме живи, негде у Масачусетсу, сматрају чудаком. Ионако компликован живот му се још више компликује када умире његов ујак и постхумно му саопштава да он мора да настави неку врсту традиције и спречи да се обистини вештичија клетва (бачена још негде у доба мрачног средњег века) и да мртви устану из гробова.
Критички осврт: Реално, цртани не прича ништа много новог, а врцави хумор јесте добар, али одликује и бројне друге цртаће које сам гледао. Обрт настаје када Норман схвата праву тежину вештичије клетве, односно када ми схватимо да аутори цртаћа нису имали идеју да направе плитку и много пута виђену апокалиптичну причицу. Они су се одлучили за заначајно наивнији, дечји приступ, али је таква прича добила дубину и изнедрила јаке поруке о људској природи, грешкама, кајању, праштању и пријатељству. Зато све похвале за ово дело, а и за занимљиву анимацију.
Едукативни моменат: Норман је схватио да се његов ујак носио са проблемом вештичије клетве тако што је крпио проблем. Он је одлучио да га реши. И ту постоји значајна разлика у приступу, а овај потоњи начин, иако тежи, једини је исправан.
Оцена наставника:
(солидна)
Деда Мраз 2 (The Santa Clause 2 2002) је наставак приче о новопеченом Деда Мразу, а кога глуми (као и у првом делу) Тим Ален. Иако је веома успешан у свом послу и доноси радост деци широм света као ниједан његов претходник, Тиму ипак прети могућност да више не буде Деда Мраз. Заправо, процес „де-дедамразизације“ је већ отпочео, а да би га зауставио Тим мора да нађе Баку Мраз. И то за свега 28 дана. Да зло буде веће, његов син Ерик Лојд прави велике проблеме у школи. Тим је потребан и у стварном свету, али и на северном полу како би довршио припреме за велики дан, тј. ноћ. Зато двојица његових блиских сарадника вилењака праве лутку налик њему, која ће га заменити, а како би он могао да помогне сину и нађе супругу.
Критички осврт: Прича у филму предвидљивија не може бити и веома је јасно да ће будућа Бака Мраз бити Елизабет Мичел, директорка школе коју Ерик похађа, као што је јасно и да цело замешатељство са лутком двојником неће изаћи на добро. 🙂 Наравно, јасно је и да ће крај бити срећан, као што је јасно и како ће се до тог краја доћи. Па, ипак, филм није досадан, напротив. Баш је забаван, има шарма и заиста даје једну лепу емоцију, пре свега због глуме која је управо таква – емотивна и искрена, пре свега Елизабетина.
Едукативни моменат: Ерик је био несрећан што није могао да се похвали другарима каквим се „кул“ послом бави његов тата јер је морао да чува тајну. И та тајна га је оптерећивала све док није схватио да она не мора да буде терет, већ дар. Ако бисмо тако посматрали тајне које нам други људи поверавају, верујем да бисмо их боље чували. 🙂
Оцена наставника:
(лепа, као и филм што је)
Богови Египта (Gods of Egypt 2016) је романсирана и поприлично измењена легенда о египатским божанствима. Радња је смештена у алтернативном старом Египту, где богови живе међу људима. Озирис, владар Египта, а кога глуми Брајан Браун, одлучио је да преда престо свом сину, Хорусу (Николај Костер-Волдо). На крунисању се појављује Озирисов брат Сет (Џералд Батлер), убија Озириса и ослепљује Хоруса, те преузима престо. Сет је злоћудан бог и његова владавина доноси мукотрпан, робовски живот људима, али и одмазду боговима. Двоје робова Брентон Туејтес и Кортни Итон, поклоници Хоруса, успевају да уђу у Сетову ризницу и да украду једно Хорусово око. Међутим, док су бежали са пленом, Сетов поклоник архитекта Руфус Суел убија Кортни стрелом. Брентон стиже до Хоруса и прави погодбу са њим да ће му дати око и помоћи да поврати власт ако поврати у живот његову љубљену Кортни. И њих двојица заједно крећу у борбу како би повратили престо и љубав свог живота.
Критички осврт: Филм балансира на граници легенди и научне фантастике (па тако око Земље која је плоча лебди нека врста свемирског брода на коме је врховни бог Амон Ра (Џефри Раш)). И овај микс је сасвим успешан, а идеја да богови живе међу људима, прилично је занимљива и нова. До сада су увек били издвојени. Иначе ми се допада како су решени богови – и њихов изглед и њихове моћи, како опште тако и специфичне.
Дакле, филм ми се свиђа и због живописне приче, динамичне са доста акције, а има и смислене приче у самим односима између ликова, као и њиховим мотивима, који и када су божји, прилично су приземни. Рецимо, Тота, бога мудрости (Чедвик Боузман), покреће сујета, Хоруса освета, а Хатор, богињу љубави (Елоди Јунг), вера у љубав. Допада ми се и какве поруке шаље филм, јер Хорус временом због нових искустава мења своје мотиве и постаје боља личност и владар какав и треба да буде.
Специјални ефекти су, па, углавном. 🙂 Наиме, неки делови су више него очигледно анимирани. С друге стране, неки су сјајно осмишљени. Рецимо, када Брентон Туејтес прелази преко моста са замкама, метални војници машу мачевима наоколо, што би била старинска верзија исто тако постављених ласера у модерно чуваним зградама.
Едукативни моменат: Неко је рекао да се види какви смо људи према томе какви смо у односу према онима који нам нису значајни за остварење неког циља. Овај филм је показао да се то види и према онима који нам јесу значајни, али за које напросто сматрамо да нам нису равни. Истина је да су сви људи значајни онолико колико им ми на том значају дајемо. Али је такође и истина да не треба потцењивати друге људе јер колико год нам њихове позиције изгледале небитно, могу да нас изненаде са тим шта заправо све могу. Речју, никога не треба ниподаштавати.
Оцена наставника:
(може)
Испод коже (Under the Skin 2013) је филм рађен по истоименом роману из 2000. Централна личност је Скарлет Џохансон, која је узела одећу од (из неког разлога) паралисане младе жене, а коју је из шипражја крај аутопута однео мотоциклиста Џереми Маквилијамс (који је заиста професионални мотоциклиста, а не глумац). Скарлет је набавила још одеће и шминке из тржног центра и почела вожњу у свом комбију са циљем да заводи мушкарце по Глазгову. Онај који се превари да оде са њом у неку напуштену кућу, потоне кроз под у потпуно црнило, где га чека застрашујућа судбина.
Критички осврт: Можда филм има неких (скривених) порука, али је толико досадан да су ми напросто промакле. Филм је заиста невиђено сморан, почевши од самог почетка. Сцене су развучене до бесмисла. Осим тога, морбидан је, помало психоделичан и има комплекс „Одисеје у свемиру 2001“, а све то ваљда зато да би био уметнички. Колико је у томе успео, заиста не знам (и не желим да знам), али ако јесте – то би било једино у чему је успео. И поред тога, односно колико год уметнички био, и даље мислим да је филм глупост.
Едукативни моменат: Испод слатке спољашњости Скарлет крило се црно, мистериозно биће. Према изгледу нећемо моћи лако да откријемо карактер који може да буде и веома лош, ма колико год особа била лепа. Другим речима, ако се руководимо само према изгледу лако можемо лоше проценити некога. И да – немојте улазити у кола непознатих људи. 🙂
Оцена наставника:
(али уметничка, са постољем)
Из пера једног наставника 