Лако Је Критиковати 13

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Labyrinth_ver (Small)Лавиринт (Labyrinth 1986) је прича о девојчурку Џенифер Конели која је незадовољна што мора да чува свог малог брата, док се њен отац (Кристофер Малколм) и маћеха (Шели Томсон) негде проводе. Озлојађена због тога и зато што бебац све време плаче, она позива гоблине да га однесу. И то се заиста и дешава, иако она то стварно није желела, већ је то тражила у афекту. Међутим, краљ гоблина Дејвид Боуи одбија да јој врати брата и једини начин да га ослободи је да Џенифер прође кроз лавиринт који води до Боувијевог дворца.

Критички осврт: Негде сам прочитао да су овај филм назвали фабулозном фантазијом и она то заиста и јесте. Рецимо, лавиринт, са све отпадом разбацаним тамо и овде, посут је шљокицама. Чак је посута и шума у склопу лавиринта, па и мочвара вечног смрада. 🙂 И без тога дух осамдесетих је видно присутан.

Филм је необичан и сасвим успешан микс Мапет шоуа, Алисе у земљи чуда (појављује се и плава гусеница) и спотова Дејвида Боуија, који је прави избор за краља гоблина. Бави се одрастањем девојчице, односно њеним преласком у девојаштво, а фазе које она пролази приказане су кроз лавиринт (што живот и јесте), са коначним прихватањем сопствене сексуалности, а кроз разговор са Боуијем. Дакле све је ту: добра порука филма, сјајна идеја, симпатична глума и врцава реализација.

Едукативни моменат: Џенифер током проласка кроз лавиринт схвата да предмети које има са годинама губе свој првобитни значај јер одрастање подразумева да нам неке друге ствари постају важне. Ипак, на самом крају филма, њени пријатељи, а заправо лутке из детињства, враћају јој се јер она признаје да ће повремено имати потребе за њима. Сви ми имамо такве потребе (односно неке детињасте моменте) и то нас не чини мање зрелим.

Оцена наставника:

5(баш)

fantastic-four7 (Small)Фантастична четворка (Fantastic Four 2015) је нови приказ настанка ове групе суперхероја. Кажем нови пошто постоји и стари из 2005. и мање познати из 1994. Двојица средњошколаца Мајлс Телер и Џејми Бел представљају школски научни пројекат – телепортацију, који наилази на неразумевање њихових наставника, али и интересовање Реџа Е. Кетија и Кејт Маре, запослених у Бекстер фондацији, а која се бави (између осталог и) истраживањем друге димензије. Наиме, према Реџовом мишљењу, двојица момака успела су да пошаљу и врате предмете из те друге димензије. Та димензија је занимљива јер можда садржи ресурсе који су нам потребни у овој, нашој. Зато Реџ окупља екипу младих људи који праве портал надајући се да ће први посетити тај нови свет. Међутим, управа фондације их обавештава да ће послати обучене астронауте, а не њих. То их баца у очајање и пијанство, те онако „под гасом“ одлучују да без знања управе оду тамо. И то и раде и сусрећу се са непознатим и изгледа живим обликом енергије, који их потпуно мења и даје им невероватне моћи.

Критички осврт: На сајту „Rotten Tomatoes“ овај филм је један од најлошије оцењених (испод 10%) и мислим да знам у чему је овде проблем. Публика је напросто научила на шаблонске филмове о суперхеројима. Шаблон је једноставан: имамо неколико обичних људи, деси им се нешто неуобичајено, постану суперхероји и хопла – боре се против суперзликовца како би спасили свет. 🙂 Овај филм има такав шаблон, али сасвим другачији приступ. Он нуди више научну фантастику него суперхеројштину и акценат је на откривању те друге димензије и томе како су уопште постали суперхероји, док је само спасавање света сведено на последњих двадесетак минута једноипочасовног филма. И мени се свиђа. 🙂 Некако ми изгледа реалнији (војска покушава да искористи младе људе који су стекли моћи, а не да сарађује са њима), научнији и животнији. И карактери ликова такође су такви и односи међу њима, а сами глумци су то лепо изнели.

Едукативни моменат: Млади Мајлс у трагању за решењем телепортације случајно је открио читав један нови свет. У томе и јесте чар сазнавања – откривају нам се нови светови за које нисмо ни знали да постоје, па таман били и на истом месту на коме смо ми (у филму је то паралелна димензија).

Оцена наставника:

4(и то стабилна)

ant-man-poster (Small)Ентмен (Ant-Man 2015) је још један суперхеројски филм. Пол Рад је виспрени пљачкаш и бивши робијаш који жели да промени свој живот како би био добар узор свом сину, али то не иде тако лако јер га прошлост свуда прати. Зато се на крају ипак враћа својим лошим навикама, а како би зарадио нешто новца. Проваљује у кућу научника Мајкла Дагласа и одатле узима необично дизајниран комбинезон. Оно што не зна је да га је Мајкл намерно намамио у своју кућу и да је комбинезон намењен њему, а омогућава му да се смањи на величину мрава и даје му значајне моћи. Мајклова намера је да новостворени суперхерој изврши диверзију у постројењу које је сам Мајкл основао, а како би спречио свог несуђеног зета Корија Стола да дође до истог открића као и он – смањивања људи – пошто му намере нису часне.

Критички осврт: Нема шта, ово је одличан суперхеројски филм, са смисленом радњом која држи пажњу, сјајним специјалним ефектима и занимљивим ликовима, а пре свега Ентменом кога је Пол учинио веома симпатичним. Чак и комичним и дао му један нормалан људски карактер, са свим врлинама и манама, те је зато прихватљив.

Едукативни моменат: Величина не само у свету хероја, већ и у свакодневном животу, не значи много. Сетите се само какву штету могу да направе сићушни вируси. Иако некада изгледамо малени у успоредби са огромним системом, увек треба имати на уму да нисмо немоћни и да много тога зависи и од нас.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

the_colony__new_poster-normal (Small)Колонија (The Colony 2013) је прича која се дешава у футуристичком, постапокалиптичном друштву. Малобројни преживели налазе се у колонијама које су расуте по свету. Свуда наоколо је вечити снег изазван машинама за манипулацију временом, а које су и разлог апокалипси. Зато људи у колонијама живе са скромним ресурсима, сурово третирајући болесне, с обзиром на то да најобичнији грип може да их убије све. За становнике ове колоније невоље почињу када добију позив за помоћ из суседне колоније са којом имају сарадњу. Они шаљу три члана тима да истраже у чему је ствар и наилазе на до тада невиђену опасност.

Критички осврт: Овај филм би био сведенија верзија „Побеснелог Макса“, али сасвим успела. Прича је одлична, чак реална, колико је то могуће у оквиру СФ жанра, динамична и узбудљива. Веома ми се допадају визуелна решења машина за манипулацију временом, а и разрушених и опустошених градова крај којих мисионарска тројка пролази. Морам и да похвалим глуму која је заиста на висини. Заправо, похвалио бих цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм се бави границом до које иде људскост, а одакле креће животињски инстинкт за убијањем и преживљавањем, а на више нивоа. Закључак је да је људскост на добром испиту онда када су тешка времена. То исто бисмо могли да кажемо и за све позитивне особине и не каже се џабе да се на муци познају јунаци.

Оцена наставника:

5(чиста)

769_ori (Small)Месец (Moon 2009) је, такође, филм о будућности у којој се велики проценат енергије добија од руда са Месеца. На станици која контролише експлоатацију руде запослен је само један човек Сем Роквел који има трогодишњи уговор. Две недеље пред истек, он, због халуцинације, доживљава несрећу у свом свемирском возилу и буди се у амбуланти, где о њему брине робот са вештачком интелигенцијом. Робот му не дозвољава да напусти станицу чак и када се опоравио, иако он то жели јер осећа да нешто није у реду. Када на превару успе да изађе напоље, одлази до возила које је још увек скршено и тамо проналази – самог себе. 🙂

Критички осврт: Британски филм, иако језички сличан америчком, по маниру како се ради потпуно се разликује. Постиже онај уметнички дојам тако својствен европском, али не и помпезном и поменутом америчком филму. Иако је радња помало спора, некако је добро дозирана и мистерије се постављају и разјашњавају једна за другом, тако да филм заиста држи пажњу.

Ово је један одличан СФ, са добром идејом и још бољом реализацијом, тим пре што је Сем заправо практично једини (и то заиста добар) глумац у филму (ако не рачунамо робота) што је заиста мајсторство. Амбијент својом реалистичношћу доприноси добром утиску.

Едукативни моменат: Семову ситуацију могли бисмо посматрати и у пренесеном значењу. На сваке три године један нови Сем заузима позицију  радника на истом послу, све док се не деси непредвиђена ситуација, која мења живот макар једном од њих, односно нуди му спас из такве ситуације. Наш живот може да уђе у колотечину, са данима који се понављају и једини спас из такве ситуације је да, макар понекад, учинимо и нешто неуобичајено. 🙂

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима доброг СФ-а)

The-Astronaut-s-Wife-horror-movies-708 (Small)Астронаутова жена (The Astronaut’s Wife 1999) је прича о астронауту Џонију Депу који је, заједно са колегом Ником Касаветисом, доживео мистериозну несрећу у свемиру. Њих двојица се ипак живи враћају кућама, али Ник убрзо потом умире, а Џони одлучује да промени посао и постаје менаџер у једној фирми у Њујорку. Његова супруга учитељица Шарлиз Терон одлази са њим, а убрзо остаје и у другом стању. Међутим, сумње је муче да нешто није у реду и са њеним мужем и са њеном трудноћом.

Критички осврт: Овај филм је пун рупа и рупица. Рецимо, Шарлиз улази у воз у метроу по мрклој ноћи, а излази када је већ поприлично дан или када Џони убија њену сестру Клеју Дувал јер је, наводно, препознала актен ташну Џоа Мортона, коју никад до тада није видела. 🙂 Такође, није најјаснија сцена када су Џони и Шарлиз у одвојеним лифтовима, где осећају једно друго, иако логика налаже да лифтови нису на истом нивоу јер нису ни кренули у исто време. Џони гради некакву суперсоничну летелицу, иако је астронаут и иако ја нисам стручан за ту област, некако не верујем да су астронаути способни за то, ма како иначе способни били. У једној од последњих сцена, ванземаљац напушта умируће тело Џонијево како би ушао у Шарлиз и то је у реду, али зашто то исто није учинио други ванземаљац када је умирао други астронаут Ник. Ник, дакле, такође глуми астронаута, који би морао да буде здрав човек, па ипак његово тело није издржало да буде домаћин ванземаљцу (наводно због старости), али тело Шарлиз јесте, иако глуми психички начету трудницу.

Иако су глумци заиста дали све од себе, пре свих Шарлиз, да нам дочарају сву параноју ситуације и широк спектар емоција, некако је сав тај труд остао улуд. Филм је преспор и мистерија коју прави је толико ситна, а уз то и предвидљива, да тешко држи пажњу. Негде при средини филма почиње нека динамика када Џо Мортон покушава да саопшти Шарлиз открића до којих је дошао, али то траје кратко и наново се филм успорава. С обзиром да нема превише „меса“, време трајања је требало некако попунити па има и сцена које су непотребне, попут Шарлизине посете центру за подршку трудницама које носе близанце.

Сама идеја филма није скроз лоша, али није ни оригинална. Мислим да сам нешто слично гледао у једној од епизода серије „Досије Икс“ и колико се сећам, била је боља од овога.

Едукативни моменат: Џони се променио након што је доживео несрећу у свемиру. То се десило јер га је запосео ванземаљац, а у реалном животу то се дешава зато што нас искуства мењају. А пошто нас не запоседају ванземаљци, него ми остајемо ми, од нас зависи на који начин ће нас променити.

Оцена наставника:

1(са микро плусом)

Gattaca__movie_poster (Small)Гатака (Gattaca 1997) је филм о не тако далекој будућности у којој судбину људи практично одређују њихови гени. Иако се категорисање људи према геномима сматра дискриминацијом, фирме је свеједно спроводе. Тога убрзо постаје свестан Итан Хок, који је зачет на природан начин и чији гени му онемогућавају да путује свемиром што му је сан. Зато он прибегава превари и постаје цимер са Џуд Лоуом, који има пожељне гене, али је због несреће остао непокретан. Џуд га снабдева телесним течностима и отпацима, да их тако назовем, које Итан користи како би добио нови идентитет и запослио се у фирми „Гатака“, која се бави свемирским путовањима. Све тече по плану док се у тој фирми није десило убиство, што је довело детективе који прате сваки траг, па тако и анализирају остатке коже и телесних течности.

Критички осврт: Идеја овог филма није лоша, мада није ни нарочито помпезна јер је еугеника већ давно позната филозофија. Сам филм је веома спор и радња се углавном састоји у Итановом изврдавању да се не сазна за његов прави идентитет. При томе злочин је важан само зато да би Итану направио компликацију, тако да је потрага за убицом и његово проналажење сасвим маргинално, али основни мотив филма – да гени ипак нису пресудни, некако је отишао у други план баш због те предуге игре мачке и миша. Додуше, постоји (мучно дуга) сцена када се Џуд бори са степеницама које изгледају као ланац ДНК, а како би се ваљда симболично приказала битка са генима. Има и врло конкретних сцена, као када Итан у пливању побеђује свог генетички супериорног брата Лорена Дина Јовичића. Наравно, издржљивост у пливању не доказује готово ништа, посебно не супериорност нечијих гена у односу на нечије друге, тако да је филм доказао поенту, а у ствари и није јер је то рађено на погрешан начин.

Постоји ту и помало необичан љубавни троугао са Умом Терман, ако је уопште троугао, а заправо је једна баш чудна љубавна прича, са понекад нејасним Уминим мотивима и поступцима. Додуше, ни мотиви других ликова понекад нису најјаснији, као ни Џудова последња одлука која чини да крај филма буде баш морбидан.

Едукативни моменат: Овде је порука веома јасна. Сви имамо нека физичка и психичка ограничења, али уз јаку жељу и много рада границе се померају.

Оцена наставника:

3(али са плусом)

70_ori (Small)Сувишни извештај (Minority Report 2002) је још један футуристички филм о друштву прилично технолошки развијеном, али чија је највећа тековина што нема убистава. То је захваљујући одељењу за преткриминал које спречава злочин пре него што се десио. У одељењу постоје троје видовњака који полицајцима шаљу слике злочина, али и имена убице и жртве. Невоља настаје када шеф тог одељења Том Круз сазнаје да је он убица који ће починити злочин над човеком кога уопште не познаје. А тренутак не може бити гори јер је одељење баш тог тренутка под супервизијом федералног агента Колина Фарела. Томове колеге крећу да спроведу уобичајену процедуру и ухапсе Тома, али он бежи намеран да докаже своју невиност јер је сигуран да је у питању намештаљка.

Критички осврт: Морам да приметим да Том има нос за добар СФ филм јер готово сва остварења овог жанра која сам гледао са њим у главној улози обавезно су сјајна. Ни овај филм није изузетак. Идеја је одлична и исто тако је и реализована, иако има пар спорних момената (Колин сувише наивно губи живот, иако је очигледно виспрен полицајац, а видовњакиња Саманта Мортон не зна да је Том вози у кућу своје жене Кетрин Морис, иако је до тада прогнозирала сваки детаљ шта ће им се дешавати). Но, то су ситнице на које може да се зажмури (као и на то да је радња прилично предвидљива) кад је све остало више него добро; динамична прича, оригинална техничка решења будућности, као и други специјални ефекти и сасвим солидна глума. Том се очигледно пронашао у овој улози која је врло налик оној у „Немогућој мисији“, а коју је докторирао. 🙂

Едукативни моменат: Једна од одличних сцена је када у предворју хотела Том и Саманта разговарају тако што је њој глава на његовом рамену и гледају у супротним правцима, а расправљају о изборима које Том треба да начини. И, наравно, њихови предлози избора су супротстављени. И увек су избори које правимо супротстављени и нико не каже да је лако одабрати, али је важно да могућност избора увек постоји.

Оцена наставника:

5(наравно)

Night-at-the-Museum-Secret-of-the-Tomb (Small)

Ноћ у музеју: Тајна гробнице (Night at the Museum: Secret of the Tomb 2014) је трећи филм о необичним дешавањима у Америчком музеју историје и природе у Њујорку. Наиме, због магичне плоче Амон Ра, током ноћи, сви експонати оживе. Бен Стилер, ноћни чувар, искористио је ово како би промовисао музеј и довео много посетилаца који су уверени да се ради о специјалним ефектима. Проблем настаје када плоча почиње да кородира и губи магијска својства. Зато Бен, заједно са неколико експоната, одлази у британски музеј, где се налазе родитељи фараона Рами Малека, који знају тајну плоче (пошто им је за живота и припадала), а како би спасили магију.

Критички осврт: Иако овај наставак није донео ништа ново у односу на претходне, ипак је прилично успео да буде забаван и занимљив. Јако су добро уклопљене историјске и митолошке приче из различитих времена и култура, а специјални ефекти који све то прате више су него задовољавајући. Ликови су живописни и комични, чак и они који не припадају музејској збирци, а радња је све време динамична. Заиста леп, породични филм.

Едукативни моменат: Испоставило се на крају да експонатима из Њујорка прече било да спасу магију него да себе одрже у животу. Ако бисмо магију превели у идеје, креативност и машту, онда постаје јасно да без тога људски живот и нема много смисла.

Оцена наставника:

4(плус)

890787 (Small)Опчињен (Bedazzled 2000) је прича о момку Брендану Фрејзеру који није баш омиљен у друштву и који је несрећно заљубљен у колегиницу с посла Френсис О’Конор. За њега се заинтересовала ђаволица Елизабет Херли и нуди да му испуни седам жеља у замену за његову душу. Све Бренданове жеље усмерене су ка томе да добије Френсисину љубав, али некако му се у свакој варијанти то изјалови. Пре него што је замислио и седму жељу, схватио је да га је ђаволица преварила и да би се он ипак вратио свом старом животу. Међутим, то баш не може тако.

Критички осврт: Овај филм је римејк остварења из 1967. са истим називом, али и да није – продаја душе ђаволу ради испуњења овоземаљских жеља није нова идеја ни на филму, ни у литератури. Ова верзија има својих добрих страна, пре свега Брендана који се врло добро снашао у неколико различитих улога, а и неколико смешних скечева. И то је то и, наравно, недовољно да би подигло цео филм који има неколико проблема.

Најпре, филм се бори са општим местима, почевши од саме поставке филма да се тип с маргине заљубљује у прелепу жену. Потом, филм се умногоме бори са најразноврснијим предрасудама – Руси су дилери дроге, кошаркаши интелектуални неандерталци, жене које траже нежност у ствари траже нешто сасвим конкретније, а мушкарци који су згодни и паметни су, наравно, хомосексуалци. Онда, филм се бори са претеривањима, па је тако лик који Брендан тумачи префорсирано иритантан, а када сазнаје да Френсис воли емотивне мушкарце одлучује да постане најемотивнији на свету (ни мање ни више). Емотивно се везује за ђаволицу и сматра је јединим правим пријатељем, иако је она на његове очи изазивала саобраћајне несреће и болеснима давала лажне лекове (при томе се у више наврата истиче Брендонов високи осећај за морал). Сама улога ђаволице је прилично конфузна, те она заиста гадне ствари ради, да би се на крају малтене поставила као Брендонов гуру. Заправо, идеја како су силе добра и зла постављене у филму ми се заиста допада јер није стриктна и мало је померена од уобичајене, али је некако трапаво реализована. Крај донекле поправља утисак.

Едукативни моменат: Ни у једној варијанти коју је Брендан замислио – да има моћ, да буде богат, славан, учен, успешан… није успео да задобије Френсисину љубав. Велико је питање да ли би то заиста и била љубав уколико би је привукло било од шта набројаног. Једини начин и једина права љубав је да га воли због тога какав је он заиста.

Оцена наставника:

2(јака)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s