Празна чаша на мом столу

Пре извесног времена, мој колега без зидова, Зоран Милојевић, написао је текст који је слабашно лајкован на Фејсбук групи „Велика зборница – група просветних радника“. То је овај текст:

Школа без зидова: Да ли је просветна чаша до пола пуна или до пола празна? (10.12.2015)

12112315_10153617225935390_459269265298964265_n

Разлог зашто колеге нису биле одушевљене текстом није мистерија. Текст напросто није био афирмативан, посебно не за активне чланове ове групе који свако мало исказују незадовољство, па и онда када му места нема. Једноставније речено, нико не воли критику. И иако ми је то сасвим јасно, те ризикујем бесне прегледе и малобројни лајк, морам да кажем да је Зоранов текст добрим делом тачан. На поменутој, па и на другим Фејсбук групама, јадан је онај који је открио да мисли другачије. И истина јесте да друштвене мреже, које у последње време раде тамо где медији неће, постају све важније и могу, заиста, да створе, па и негативну, слику о нама код људи који нам у струци нису. Ипак, има ту и тврдњи које су, најблаже речено, површне генерализације. Рецимо, једна од њих нас све време наводи на то да незадовољни наставници нису уједно и они који су добри у учионици. Цврц. То би било реда величине као када бих ја тврдио да је строг наставник обавезно и добар. Другим речима, оно што је Зорану очигледно, мени баш и не пије воду из све те полупразне чаше. Или полупуне, како желите. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ипак, оно што се мени највише не допада у Зорановом тексту је – закључак. Разумем ја шта је Зоран желео да каже и ево парафразирао бих га и уједно сажео његов текст у једну паролу – не можете да промените макрокоскос, али можете микрокосмос. И ако само овлаш погледате ову фразу коју сте у различитим реченицама чули, сигуран сам, милион пута до сада, она изгледа разумно. Но, ако размислите, пре или касније поставићете два логична питања.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво питање је да ли је то довољно? Да ли заиста један добар наставник може да направи помаке, помери границе, промени нешто? Да, може. Поменути Зоран је пример, који је један је од оних који је утицао или макар убрзао да се наставници дигитално умреже, да би сада, иронијом судбине, био један од оних који критикује те мреже. 🙂 И сам сам пример тога да се границе померају, јер сам са Марином Дрндарски утицао да Стручни актив наставника биологије у Београду живне и постане важан партнер Српском биолошком друштву. Биолошки блог не треба ни помињати. 🙂 Дакле, микрокосмос може да се измени, границе могу да се помере и помаци могу да се направе. И све то систем није препознао, а ако је и препознао, препознао је за властите потребе и ич није учинио да се било какав ћар види и за наставу и ђаке, па у крајњој линији и за те наставнике. Уосталом, поменути Зоран је пример. Иако је направио револуцију са „БТФ у настави“, ономад му један од Завода није акредитовао нити један семинар. И таквих примера има сијасет, а не знам нити један где је неки добар наставник, својим примером и својим радом, утицао да се систем промени. Инспекција када вам дође, она неће тражити да види шта сте ви оригинално донели и какве другачије идеје имате. Они ће вам тражити њиховим планом тачно утврђена документа која су сами осмислили и прописима наметнули и према којима ће вас оценити. Рецимо, не можете ви да изнађете начин да процените сопствени рад; самоевалуација школе се ради по тачно утврђеним поступцима и табелама које вам је доставило министарство. 🙂 Макрокосмос се не да и да би се направили помаци у систему, потребно је много више од мотивисаног наставника који чашу види као полупуну.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго питање је питање смисла. У реду, нећу да хејтујем, нећу да лајем и пишем бајке, већ ћу да уђем у учионицу са шољом кафе (полупуном, подразумева се) и да будем најбољи што могу да будем. Могу ја то и те како и моји ђаци ће волети биологију, чак је и учити, а постизаће и лепе резултате и на такмичењима и на смотрама и на конкурсима и на пројектима и нашим и међународним. Све сам ја то већ одрадио и у прилог томе сведочи моја биографија која је, без претеривања, импозантна. Међутим, у систему који је хаотичан, где се једно почне, а друго заврши, који нема јасан план, нема смер – јер не знам ка чему конкретно иде, односно нема циља, а у друштву које је исто такво, где је предвиђено да моји ђаци буду будућа „јефтина, а високо квалификована радна снага“, мало плаћени научници или „млади који су свету показали колико вредимо“, па су у тај „свет“ и пребегли, где је реалност изједначена са ријалитима, где се величају криминалци и дипломе без покрића и где се све постиже одабиром праве политичке партије или оптималним обимом силикона… све време ми измиче зашто ја то у ствари радим. Мењам микрокосмос тако да у њему владају праве вредности и где се стиче право, а не купљено знање. Али испаде да је тај микрокосмос у описаном друштву аутистичан систем, који готово сигурно неће функционисати у овом већем. Наравно, рећи ће они који више подржавају Зоранов став, то тако неће бити заувек. Искрено се надам да неће. Али сада јесте тако и остаће тако ако нешто не променим, а тешко ћу да променим ако будем марљиво радио у учионици, а не учествовао у свим тим протестима и договорима, ма колико они залудно изгледали. Уосталом, ако макар приметим и кажем да нешто не ваља, иако ризикујем да ћу бити хејтер или, како ме обично називају, ироничан и саркастичан (и сигурно никада и низашта нећу бити награђен), неком ће бити мука од тога и неће се осећати добро када људи који су важни просвети, на пример, губе посао, јер ће видети да то не подржавам. Ја и још много њих, али да би нас било много, мора да буде и много тих „ја“. Ко разуме, схватиће. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ја сам први више пута критиковао хејтере на „Великој зборници“ и искрено, и данас ми много њих заиста иде на живце, из сличних разлога као и Зорану. Међутим, све више увиђам да су они неопходни. Замислите да их нема и да сви марљиво радимо и мењамо наше микрокосмосе и при томе се не оглашава ама баш нико. 🙂 У крајњој линији, могуће је да и ти хејтери не мењају микрокосмос симултано док критикују макрокосмос. Не смем да тврдим и не знам, заиста. Врло вероватно да смо у овом случају и Зоран и ја у праву и да има и ових и оних и оваквих и онаквих, баш као што их има у свакој професији и свуда у свету. Али једну ствар знам засигурно. Дуго је наш систем дуговао свој квалитет појединцима, појединачним успесима и добро уређеним микрокосмосима, и то не само да се показало лошим, јер даје лажну слику свеопштег доброг рада, већ мислим да је и време да се неки дугови врате. Другим речима, једини начин је да се промени систем, само што ни ја, као ни Зоран (судећи по признању у његовом тексту), не знам начин како да се то уради.

Advertisements

4 thoughts on “Празна чаша на мом столу

  1. Да нас бог погледа па да министар просвете буде једном неко од интегритета и способан да утиче на ове што доносе законе о просвети, да се поправе ти лоши закони и да тај врати место просвете у друштву на право место. Кажу, то би било као кад се атлас врати на место, па се остали пршљенови даље сложе како треба? (Ваш домен…)

  2. Odlična analiza … na žalost mnogo toga se treba skockati da na nivou sistema ili ministra sve bude kako treba. Meni je lakše na mom malom nivou da učim te mlade ljude. Makar svakim svojim dodatnim predavanjem van redovnih obaveze otrgnem jednog tinejdžera od rijalitija … ja sam na svom nivou uspeo. I da je takvih 80000 … eto promene celog sistema 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s