Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
У шуми (Into The Woods 2014) је амерички мјузикл који обједињује неколико бајки, попут Црвенкапе, Пепељуге и Златокосе. Пекар Џејмс Корден и његова жена Емили Блант несрећни су што немају деце. На њих је, заправо, бачена клетва, а вештица која је то учинила Мерил Стрип појављује се у њиховом животу и обећава да ће скинути клетву уколико јој пронађу четири необична предмета. И пекарски пар креће да их тражи у шуми, где се и одвијају све поменуте бајке.
Критички осврт: Овај филм је некако направљен из два дела. Први део је класична бајка, или сплет бајки, како желите и све оне завршавају се срећно, негде на средини филма. Међутим, након таквог краја нема оног „живели су тако до краја живота“, већ се радња наставља и то наново у шуми попут некаквог „Сна летње ноћи“, само далеко сведенијег од чувеног Шекспировог дела. Сама радња делује ми развучено, посебно ова из другог дела, а том утиску доприноси и то што је филм мјузикл. Нисам експерт да бих могао да проценим квалитет песме и певања, али ми је свака нумера изгледала као наставак претходне, некако безлична и досадна. И цео филм је такав – досадан, без обзира на сјајну глумачку екипу, а у овом филму славних имена има неколико.
Едукативни моменат: У филму можемо видети грешке родитеља (вештица је превише штитила Златокосу, те ју је закључала у торањ без врата), погрешан избор брачног партнера (шармантни принц Пепељуге је васпитан да буде шармантан, али не и веран), лош однос унутар породице (између Пепељуге, њених сестара и маћехе), неразумевање (мајка не жели да разуме зашто Џек жели да задржи краву и поставља сопствене потребе изнад његових) и све оно што чини проблеме у породицама. Филм се завршава тако што је пекар окупио око себе све дечје ликове из бајки и схватамо да их је заправо усвојио, иако је хтео у једном тренутку да се одрекне чак и рођеног детета. Породице могу бити разне, да имају своје изузетно лоше тренутке и проблеме. Без обзира на њих и управо упркос њима, вреди се борити за своју породицу јер она је та која остаје са нама – па и онда када нема онога да су „живели срећно до краја живота“.
Оцена наставника:
(минус)
Хелбој (Hellboy 2004) је амерички филм о необичном суперхероју који је доспео из пакла. Наиме, 1944. нацисти су, уз помоћ руског мистика Распућина, на обали Шкотске, отворили портал у пакао. Амерички војници су успели да их осујете да ослободе седам богова хаоса, који би уништили Земљу, али је кроз портал успео да прође ђаволак. Њега је усвојио професор експерт за окултно Џон Херт. Ђаволак је израстао у Хелбоја (Рон Прлман), кога је професор одгајио да буде добар и да се бори против чудовишта која повремено праве проблема људима. Распућинова пратња Ладислав Беран и Бриџет Ходсон успевају, након 60 година, да оживе Распућина, који је страдао када се портал отворио, те овај креће у акцију да натера Хелбоја да отвори врата пакла из кога је и сам потекао.
Критички осврт: Ово је класична суперхеројска прича, ако бисмо гледали само радњу. Међутим, филм јесте необичан јер представља занимљив спој суперхеројске приче и религијског фантазирања, уз мало додатка и свемирске фантастике. Такође, ликови представљају занимљив спој јер Хелбој је заправо ђаво, а његова драга (Селма Блер) је права суперхеројка, као и лик кога тумачи Дог Џонс, који је нека врста аквамена са парапсихолошким моћима. Лик кога тумачи Ладислав као да је пристигао из Ноћи вештица, неуништиви леш психопата. Он некако има одлике Пешчаног човека, али не из западњачког фолклора, већ америчких хорора. И ту је и млађани Руперт Еванс, обичан човек, али способан агент. И сваки од ликова има своје пуно оправдање у филму. Као прилог причи је и љубавни троугао у коме учествују Хелбој, Селма и Руперт, ваљда да би се радња мало више закомпликовала јер је, реално, главни ток радње исувише једноставан и представља класичну борбу доброг са ултимативним злом.
Грешака има, па тако Хелбој, који је отпоран на ватру и експлозије, опече прст када дотакне свој усијани рог, а у музеју који нема баш неке вредне експонате, приправно је шест (или чак и више) наоружаних чувара да их бране. Има тога још, а и нису сви специјални ефекти на висини задатка, посебно када чудовишни пас баца Хелбоја кроз ваздух, те лети некако пренаглашено спектакуларно и никако природно. Ипак, општи утисак је сасвим у реду.
Едукативни моменат: Хелбој је ђаво који се бори за опште добро и који је и те како способан да воли. Порука овог је јасна: не одређују нас гени, нити наше порекло, већ одлуке које доносимо.
Оцена наставника:
(фина)
Хелбој II: Златна армија (Hellboy II: The Golden Army 2008) је наставак претходног филма. Док је Хелбој био дечак, његов „отац“ Џон Херт читао му је причу пред спавање о древној бици између људи и гоблина. Гоблини су победили у том рату захваљујући златној армији, коју су чинили роботи. Међутим, вођа гоблина Рој Дотрис, и сам ужаснут бездушношћу неуништиве и разорне златне армије, наместо да докусури људе, потписао је споразум са њима. Златну круну, која му омогућава да том златном армијом влада, поделио је на три дела и један од њих дао људима. Са овом одлуком није био сагласан његов син, кога тумачи Лук Гос, те је отишао у добровољно изгнанство, да би се вратио у данашње време са идејом да склопи делове круне, завлада златном армијом и уништи човечанство. Супротставиће му се Хелбој са својом екипом суперчудака.
Критички осврт: Иако је ова прича садржајнија него претходна, некако ми изгледа да су и грешке веће. Рецимо, када гомила протестује против Хелбоја, то чини противно здравој логици јер је он очигледно спасао бебу несрећне мајке и целу ситуацију, а самог Хелбоја, који се бори против суперјаких чудовишта, у једној сцени нокаутирају најобичнија лимена врата од ормарића. У последњој сцени битке против златне армије потпуно је нејасно зашто се ништа не дешава са акваменом (Дог Џонс) и ватреном девојком (Селма Блер), док се Хелбој и ектоплазмични немачки физичар боре, а и нејасно је зашто робот урличе као звер. И мотив Аквамена да преда последњи део круне непромишљеном принцу такође није најјаснији.
Па, ипак, прича држи пажњу, а има и љубавних заплета и расплета, као у претходном наставку. Занимљиво у овом филму је што је веома отворено копирао остварења попут „Ратова звезда“, „Господара прстенова“, „Ејлијена“ и других, па чак и бајку „Чаробњак из Оза“ у сцени када се Селма, Дог, Хелбој и ектоплазматични физичар у оделу робота пењу уз степенице да се сретну са краљевићем (попут Дороти, Лава, Лименка и Страшила), те верујем да је режисер Гиљермо дел Торо желео да да својеврстан омаж свим тим делима, укључујући и сопствени „Панов лавиринт“ када срећу (божанствено дизајниран) ентитет који се представља као Хелбојева смрт. Попут Пана, и ово биће изгледа прилично митолошко, а Гиљермо наново поставља очи само не тамо где би требало да буду. И попут поменутог „Пановог лавиринта“ и овај филм почиње причом из древних времена. Ово баш не даје на оригиналности филму, али очигледно је да је Гиљермо „пуцао“ на неке друге адуте, можда и на то да подсећањем на квалитетна дела научне и епске фантастике задобије симпатије публике. Моје свакако има.
Едукативни моменат: Многи ликови у овом филму подносе жртве због љубави или због општег добра, као што је то учинила принчева сестра Ана Велтон. Иако нисам заговорник идеје да је живот појединца мање вредан од живота групе, ипак такав племенити чин мора да се цени.
Оцена наставника:
(такође фина)
Хенкок (Hancock 2008) је још један филм о необичном суперхероју, кога тумачи Вил Смит. Он је један готово бескућник, силеџија, пијанац, који се додуше бори против криминала, али наноси више штете него користи и дефинитивно нема симпатије грађана Лос Анђелеса чији је, наводно, заштитник. То се мења када је спасио живот Џејсону Бејтману, који глуми консултанта за односе са јавношћу. Како би се одужио Хенкоку, Џејсон утиче на њега како би му променио имиџ и направио од њега класичног суперхероја, кога ће људи волети. И он у томе и успева, али испоставља се да Џејсонова филмска супруга Шарлиз Терон има супермоћи попут Хенкока и чак да јој је Хенкок супружник више од 3000 година, што је он, услед амнезије, заборавио. Невоља је у томе што када су заједно, обоје губе моћи и постају смртни.
Критички осврт: Постоји једна недоследност у филму, која се види у последњој сцени, када се Хенкок бори за живот свој и своје несуђене, а против криминалаца. Тада све повреде које он трпи преживљава и она. Али, ако је то већ тако, прича да је он са повређеном лобањом пре 80 година доживео амнезију нема покрића јер је она тај догађај прошла без таквих повреда. Осим овога, филм нема грешке; сјајна и оригинална прича, успела комедија, добри глумци и глума и пристојни специјални ефекти, пун су погодак.
Едукативни моменат: Иако има изузетне моћи и добру вољу да помогне људима, Хенкоку то не полази за руком док га Џејсон није подучио и усмерио. То несумњиво указује да таленат и добра воља нису довољни, ако нема учења.
Оцена наставника:
(заслужена)
Инфини (Infini 2015) је научно фантастична акција која се дешава негде у 23. веку. Најплаћенији посао је одлазак на ванземаљске колоније, које се налазе чак и уз саму црну рупу, тако да време тамо протиче много брже него на Земљи. Иако плаћеници остају тамо данима, њихово стварно одсуство овде броји се минутима. Људи одлазе телепортацијом, која је ризична, па је зато такав посао толико и цењен. Радња прати групу управо таквих плаћеника који одлазе на свемирску станицу Инфини, која је требало да експлоатише минерал који на Земљи не постоји. Испоставило се да је станица је затворена јер је минерал жив и патоген за људе, односно да представља паразита који обузима домаћина и физички и психички. То се управо десило придошлицама на станици и они почињу да убијају једни друге гоњени лудилом, а на шта их тера исфорсирана природна селекција, чији је циљ да остане један, најбољи домаћин, такозвани алфа.
Критички осврт: Филм је прилично психоделичан, али не због свих тих јурњава, туча и убистава, као и крви која је посвуда, или можда и због тога, али и због резаних кадрова, да их тако назовем, сулудих дијалога и доживљаја ликова који балансирају између стварности и халуцинација. Сам почетак филма је баш збрзан, тако да ми је било јако тешко да пропратим зашто мисија уопште почиње, али прича јесте добра и одржива и веће грешке нисам уочио. Додуше, нисам уочио ни ништа оригинално. Рецимо, лудило које изазива ванземаљски паразит видео сам у једној од епизода популарне серије „Икс“ (и то из истог разлога као и у овом филму), а имитирање ткива домаћина у популарном култном филму „Створ“. Ипак, сам крај је донекле изненађујућ.
Едукативни моменат: Компетиција постоји као механизам који покреће еволуцију и постоји и међу људима и покреће или боље речено мотивише на победу (у спорту, на пример). Ипак, не ваља када је екстремна и сигурно није једина која ће показати добре стране које неко има.
Оцена наставника:
(на четири)
Ваздух (Air 2015) је постапокалиптични филм, који се дешава у једној од база, које су, попут Нојевих барки, саграђене како би сачувале велике умове. Другим речима, у тим базама у криогенском сну спавају научници из разних области, а чије ће знање омогућити човечанству да се обнови. Човечанство је уништило хемијско оружје и њихов сан траје све док се ваздух не прочисти. До тада чувају их двојица техничара који су такође у криогенском сну, али се буде на сваких шест месеци на два сата како би проверили да ли је све у реду. Невоља настаје када се, приликом једног од буђења, дешава квар који је довео до пожара у „постељи“ једног од техничара и они се у новонасталој кризи окрећу један против другог.
Критички осврт: У овом филму практично глуме два глумца – Норман Ридус и Џимон Хансу, уз тек малу помоћ Сандрине Холт, која се појављује у Џимовим халуцинацијама. Таква поставка није баш захвална јер ем има мало ликова, ем се све дешава на веома мало простора – у тој и у суседној бази (која је у ствари иста претходна, тако да не подриноси разноликости амбијента). Филм се не ослања ни на неке бесне специјалне ефекте, оригиналне научно фантастичне идеје, нити необјашњива бића и феномене. Фокусиран је искључиво на драму односа између двојице људи који су буквално последњи на свету и зато упућени један на другог, а опет, настављају свеопшти рат који је и довео до истребљења кроз свој сопствени, лични. И то је урађено заиста добро, захваљујући причи која држи пажњу и сјајној глуми обојице.
Едукативни моменат: Филм сасвим јасно и добро илуструје бесмисленост сукоба, како општег, између народа, тако и личних. Иако изгледа као да у таквим сукобима има победника, испоставља се да је и за њих цена превисока. У првом случају то је пропаст човечанства, а у другом самоћа.
Оцена наставника:
(са све плусом)
Флук (Fluke 1995) је амерички филм о псу чије је име у наслову, а који се реинкарнирао након што је погинуо као човек (Метју Модин) у аутомобилској несрећи. Након силних перипетија које један пас може да преживи у великом граду, он напокон стиже до своје бивше породице; супруге Ненси Тревис и сина Макса Померанка. Свог бившег живота сећа се кроз снове, али не свих делова. Оно чега се сећа је да је за његову смрт крив његов породични пријатељ и пословни партнер Ерик Столц, који и даље игра важну улогу у животу његове породице. Метју, сада Флук, решен је да се освети.
Критички осврт: У питању је дечји филм и као такав логично је да обрађује оне теме које могу изродити неке значајне животне лекције. Проблем је у томе што је у том смислу преамбициозан и све личи на ону стару – много хтела, много започела, па се час бави нехуманим односом људи према кућним љубимцима, посебно оним одбаченим, час пријатељством (и на нивоу људи и на нивоу животиња), час етиком експериментисања над животињама, час одбаченим члановима друштва, односно бескућницима, час правим породичним вредностима, час бесмисленошћу освете… Јасно је да се за 96 минута већини ових тема не може дати довољна дубина, али опет не могу да кажем да су неуспешно обрађене јер у свакој од њих филм добро поентира.
Како би се гледаоци навели на погрешан став, који се мења на крају филма, прва и једна од последњих сцена (која је поновљена и разјашњена прва) видно су недоследно направљене, али неких других већих грешака нема. Уз то, глумачка екипа је сасвим добра, као и цео филм, а и идеја на којој је базиран. У ствари, идеју ценим највише.
Едукативни моменат: Грешке које је правио, али их није уочио као човек, Флук је уочио као пас. Не морамо да се претворимо или реинкарнирамо у пса како бисмо уочили своје грешке, али свакако на оно што чинимо треба да гледамо из што више различитих углова.
Оцена наставника:
(може)
Константин (Constantine 2005) је фантазија која се бави вечитом борбом ултимативног добра и зла, односно Бога и ђавола, али кроз њихове посреднике. Главни лик је Константин, кога тумачи Кијану Ривс, обдарен да види натприродне силе и посвећен борби против демона. Константин има рак плућа и због тога му следује пакао јер је ту болест добио због пушења и тиме је, пред Богом, самоубица. Егзорцизам и све његове активности противу демона су начин да се искупи, али потребан опроштај не добија. Константин увиђа да је демонска активност другачија од уобичајене и, са полицајком Рејчел Вајс, отпочиње борбу за коју ће се испоставити да је од важности за цело човечанство.
Критички осврт: Ово је једна компликована прича која представља надмудривање добра и зла, али где одлуке и дела једних и других нису нужно стриктно подељене на добре и лоше. Темељи се на библијским причама, па тако Константина напада демон сачињен од буба, а бубе су пустошиле земљу фараона Рамзеса II, што пише у Књизи Изласка (11. поглавље). Константин, а потом и Рејчел, са оноземаљским светом опште тако што се потопе у воду, што је јасна алузија на обред крштења. И сама поставка да је Константин због лоше навике (пушења) самоубица, има своју логику и то у самој хришћанској вери. Ову тему ипак не познајем довољно добро да бих пронашао све паралеле, а и не смем да тврдим да је свака од њих направљена са Светим писмом. Но, и поред тога и без обзира на то, прича је занимљива и држи пажњу, иако није нарочито оригинална јер је мотив рођење принца таме, Сатаниног сина, што ће донети јад људском роду, већ виђен у многим остварењима до сада.
Специјални ефекти су сјајни, а глума је на висини задатка, мада и рутинска за Кијана, пошто се већ извештио да глуми кул, а надрндане типове.
Едукативни моменат: За разлику од других хришћана, Константин зна да Бог постоји (други само верују у њега), тако да он зна да за његова добра дела постоји награда. Међутим, то га не чини мање добрим. Свако добро дело ће бити награђено, па макар тиме што ћемо бити задовољни што смо га учинили.
Оцена наставника:
(рецимо)
Притајено зло: Изумирање (Resident Evil: Extinction 2007) је трећи наставак филма рађен према истоименој видео игрици. Свет је већ сасвим захваћен зомби апокалипсом и малобројни преживели путују у каравану у потрази за спасом. Њима више нису проблем само људски зомбији јер је ослобођеним вештачки генерисаним вирусом заражена читава природа, па их тако нападају и птице. У исто време, негде у опустошеној земљи, односно у подземној бази корпорације „Кишобран“, којој је вирус и „побегао“, експериментишу покушавајући из свеопште штете да извуку неку корист. Мила Јововић, хероина свих наставака, људима у невољи ће помоћи, а научницима, на чијем је челу Ијен Глен, помрсиће рачуне.
Критички осврт: Неминовно је сваки наставак поредити са првенцем и када бих направио компарацију, могао бих само да закључим да овај део није донео ништа ново. Нисам приметио нити једну оригиналну идеју, не само у односу на први део, већ и неких других остварења, попут Хичкокових „Птица“ (које се пред напад окупљају на потпуно идентичан начин) или „Коцке“ (када ласери секу мутираног научника на исти начин као лика с почетка поменутог филма). Додуше, није да труд не постоји; режисер Расел Мулкахи и сценариста Пол Андерсон покушали су да понуде нешто ново – ултимативно чудовиште у које се преобразио Ијен, као и телекинетске моћи Милине (које су се однекуд појавиле), а успут су клонирали Милу и то вишеструко. Било шта од тога нити је претерано задивљујуће, нити претерано смислено.
Ипак, оно што највише смета у овом филму је акција ради акције, па су тако неке сцене непотребне (попут оне када Мила наилази на преживеле, али лудаке, који су најпре хтели да је силују, а потом да је препусте на милост и немилост псима зомбијима) јер се ни на који начин не уклапају у остатак филма. Друге сцене су нелогичне (када Мила проналази дневник (или нешто налик томе) мртвог човека кога не познаје, а у коме је означено сигурно место, у шта она прилично наивно верује или када се бори са мутираним научником, који је могао глат да је убије баш као што је то учинио са Метјуом Мерсденом, али јој он даје довољно времена и простора да се она ослободи и настави борбу), а треће су недоследне (мртвац власник дневника није постао зомби, иако у другом наставку комплетно гробље устаје на ноге). Огледи са клоновима Милиним, онако како су извођени на почетку филма, потпуно се нејасни, а сцена у којој разговарају Мила и вештачка интелигенција остала је недоречена јер њихов разговор и начелни договор до краја филма није настављен, иако је био у вези са изналажењем лека за болест која је дохакала човечанству.
Едукативни моменат: У оваквом филму, снимљеном само зарад пуке забаве, тешко је наћи било шта поучно, али рецимо да то буде став научника који сматра да њему, измењеном уз помоћ вируса, припада будућност. Иако је он негативац и иако је мутирао у чудовиште, истина јесте да будућност припада онима који прихватају промене и спремни су да се и сами мењају.
Оцена наставника:
(не може више од тога)
Зомбиленд (Zombieland 2009) је још једна прича о зомбијима, али сасвим другачијег жанра. Након што је Земљу уништила зомбијевска куга, група преживелих некако наилази једна на другу и путује диљем Америке у потрази за сигурним местом или макар за утехом.
Критички осврт: Ово је комедија, али не од оне врсте која је урнебесна. Заправо, тек неколико фора је заиста смешно. Ипак, овај филм је бољи од сваке урнебесне комедије јер је смислен, а комичним га чини, можда не толико црни хумор који је неминовно присутан, већ ведрина и инфантилност ликова који глобалну и личне драме не преживљавају онако како бисмо очекивали. Уосталом, на ликовима је базиран комплетан филм јер овде стварне радње нема. Они се све време возикају и преживљавају „блиске сусрете“ са зомбијима и једни са другима и остварују прилично краткорочне циљеве. И то је то. Овде су важни њихови односи који се током филма граде и изграђују, а из њих и сазнање шта је заиста вредно у животу. И мислим да су режисер Рубен Флајшер и сценаристи Рет Рис и Пол Верник прилично успели у томе. Са друге стране, нису се претерано трудили око самих зомбија, који (са тек мало шминке) уопште не изгледају страшно као рецимо они из „Притајеног зла“.
Едукативни моменат: Ако бисмо направили поставку да је већина човечанства за нас зомби, а да је тек мали број људи, на које смо иначе упућени, људи којима можемо да верујемо да нас неће повредити и који су наши сапутници, да их тако назовем, не морамо да доживимо праву зомби апокалипсу како бисмо знали шта нам је заиста важно.
Оцена наставника:
(са малим минусом)
Из пера једног наставника 