Лако Је Критиковати 5

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AFairlyOddMoviePosterНајоткаченији филм: Одрасти Тими Тарнер! (A Fairly Odd Movie: Grow Up, Timmy Turner! 2011) је дечји филм направљен као омаж анимираној серији „Најоткаченији родитељи“ (The Fairly OddParents), која је иначе сјајна, а како би се прославила десетогодишњица тог цртаћа. Дечак Тими из цртаћа у филму сада већ има 23 године, али он одбија да одрасте. Још увек иде у пети разред, а како би сачувао своје виле-кумове који му испуњавају сваку жељу. То баш није по вољи главном вилењаку (који је пародија на Арнолда Шварценегера, а тумачи га Марк Гајбон), као ни Тимијевим родитељима, те они на све начине покушавају да наведу Тимија да се исели, нађе посао и што је најважније – заљуби. И појављује се Данијела Монет, која га је прогањала као клинка, али је израсла у праву лепотицу. Она се бори да сачува парк од злог богаташа Стивена Вебера, који жели да га уништи зарад експлоатације енергената. Тими јој у томе помаже и, иако то не жели, рађају се нежна осећања.

Критички осврт: Занимљиво је да је филм много више дечји него сама анимирана серија. У серији можете видети веома бритак хумор, док је у филму сведен, а ликови су исфорсирано инфантилни. Такође, има превише монолога који објашњавају намере ликова (попут оног када Марк Гајбон покушава да погоди Тимија љубавном Купидоновом стрелом, а како би га навео да се заљуби), тако да није остављен простор да буде нејасноћа, што опет указује да је филм рађен тако да буде пријемчив за најмлађе. То се види и по радњи, која је крајње наивна (а такви су и углавном сви моменти у филму (Данијела, а и други ликови, као да не примећују очигледну магију која се дешава око њих и прихвата крајње мирно да цветови расту и отварају се у року од минуте)), мада морам да признам да је добро уклопљена и све се дешава у правом тренутку. Сценаристи су ишли на сигурно, без оригиналних момената.

Ликови из цртаћа појављују се и у филму и уколико нисте одгледали макар неку епизоду серије, поједини поступци актера неће вам бити најјаснији. При томе, неки су добро уклопљени (попут Тимијева два другара из детињства), а неки и не баш (као Тимијева зла бебиситерка Вики).

Да ли препоручујем овај филм за мале ђаке? Свакако, пошто је главна порука овог филма љубав, а има и заштите животне средине.

Едукативни моменат: Колико год да смо одрасли, увек један део нас остаје дете и жели да се забави, машта и побегне од бројних обавеза. Ипак, свако животно доба има својих предности, без обзира колико нам оптерећујуће изгледало.

Оцена наставника:

4(блага, али ипак)

lost-in-space-dvd-cover-24 (Small)Изгубљени у свемиру (Lost in Space 1998) је авантуристички научно фантастични филм, такође настао као адаптација на серију (овај пут не анимирану) истог назива, а која је била актуелна шестдесетих година прошлог века. У будућности Земља је у опасности и врло брзо постаће ненасељена. На срећу, пронађена је насељива планета и научник Вилијам Херт, са својом супругом и троје деце, креће ка њој, како би направио капију (коју је режисер „позајмио“ из филма „Звездана капија“) кроз коју ће се евакуисати становништво Земље. Још један члан посаде је и пилот Мет Лебланк, који се нерадо придружује мисији, али и слепи путник Гари Олдман, члан терористичке групе која жели нову планету само за себе. Гаријева диверзија тек делимично успева и иако није побио путнике брода, онеспособио је брод довољно да он скрене са курса у непознатом правцу и у вратоломне авантуре.

Критички осврт: И овај филм је некако дечји јер су чак два главна лика деца, а поједине ситуације прати музика налик на ону из Дизнијевих филмова. Уз то, успут су пронашли некакво мајмунолико створење које мења боју коже попут камелеона, те иако не баш уверљиво анимирано, ипак веома цакано, баш какво би свако дете пожелело за љубимца. И роботи су некако инфантилни, више налик на дечје играчке. Но, то не смета, моје замерке су сасвим другог типа.

Иако радња има смисла и држи пажњу, у њој нема ама баш ничег новог. Режисер Стивен Хопкинс није хтео да ризикује ни у једном детаљу и све је одрадио према опробаним рецептима, као што су холограми који приказују мапу свемира, тесна свемирска одела, роботи који личе на људе, временске машине које стварају сфере – аномалије, ванземаљске грабљивице пауколиког облика и да не набрајам даље. Додуше има и „рупа“ у радњи, па је тако хипер-ултра-интелигентни момак (одрасли Хертов син, кога тумачи Џаред Харис) тек након двадесет година и тек тако наједном схватио да му је породицу побио Олдман (који је иначе доказани убица и све што уз то иде, а успут је и мутирао у пауколиког монструма). Такође, глума у филму је зачуђујуће слаба. Изгледа да Лебланку леже искључиво улоге заводника, а чак ми је и Херт, кога иначе ценим, деловао неуверљиво. Да ли се глумци опусте када раде филм који није нека тешка животна драма или шта је већ у питању, не знам.

Ипак, филм је забаван, шаље лепе поруке и има неколико добрих пошалица у репликама. Све у свему, утисак је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да је породица важна, да захтева љубав, пажњу, време, али и жртве.

Оцена наставника:

3(плус)

the-faculty-3 (Small)Наставно особље (The Faculty 1998) је филм о ванземаљцима који опседају тела Земљана и то, занимљиво, почевши од наставника једне средње школе у Охију, САД. Наставници даље преносе ванземаљске паразите својим колегама, али и ђацима, па и људима ван школе, претећи да преузму контролу над становништвом читаве области. Ипак, шесторо ученика схвата о чему се ради и креће у потрагу (заправо јурњаву) за матицом, ванземаљцем који је све то започео, верујући да ако ће убити њу, онда ће уништити и сав њен подмладак.

Критички осврт: Идеја да ванземаљци преузимају тела људи уопште није нова, али оно што јесте занимљиво је да девојка из филма (Клеја Дувал), љубитељ СФ-а, тачно наводи наслове из којих је идеја преузета. Уз помоћ свог знања о СФ-у она и даје решење да ће цео људски род спасити ако убију матицу, што се и испоставља као тачно, мада је тај закључак на стакленим ножицама. Има још таквих „стаклених“ детаља, али и крупних нелогичности, као када пуцају из пиштоља на сред улице и хајде што из приличне близине не погађају запоседнуту другарицу Џордану Брустер, него апсолутно не изазивају никакву и ничију реакцију и све је мирно као да се ништа десило није. И поступци ликова, пре свега ванземаљски опседнутих, нелогични су и дешавају се само да би радња била узбудљива. Рецимо, Џош Хартнет иронично тужака своје другаре код наставника биологије како мисле да је ванземаљац, те овај, наместо да се само насмеје или већ одреагује онако како би свако одреаговао кад чује глупост, он се пред њима разоткрива и наравно да ће га шесторо младих савладати, што су они и учинили. Иначе се форсирала стратегија да ванземаљци преображавају једног по једног у тајности иза затворених врата, па ово разоткривање нема никаквог смисла. И уз све то има грешака и у сценама. Када Лаура Харис објасни касније у филму како је лажирала узимање дроге, те када поново погледате ту сцену која се збила раније, видите да објашњење баш и не пије воду.

Ипак занимљиво је објашњење теорије завере које даје Елајџа Вуд, звезда „Господара прстенова“. Наиме, филмови о томе како су ванземаљци запоседали тела људи су снимљени са намером (истих тих ванземаљаца), како би нас уверили да је то све само фикција и да, ако се заиста деси, нико не поверује. 🙂

Уопште ми се не свиђају поруке које филм шаље. Најпре, крцат је насиљем; како оног које спроводе ванземаљци, тако и оног које спроводе ђаци и једни према другима, а и према наставницима, а момци су толико пуни насилне енергије да као да су на стероидима. Већи део тих сцена уопште и нема оправдања у радњи филма. Потом, најкул клинац је понављач који препродаје дрогу и порнографију вршњацима, а удвара се (уличним форама) наставници која му, изгледа, на крају постаје девојка? Директорка је безосећајна (па сад иде наставак) која носи миниће, наставник биологије тражи од својих ђака да не говоре истину, а наставник физичког урла на своје ђаке, псује, прети им и има озбиљне изливе беса. И шлаг на торту (или врх леденог брега, како желите) је што се у филму форсира ушмркавање дроге јер је она диуретик, па тако штетна за ванземаљце који су, иначе, амфибије. Мислим, има ту научне логике, али да је дрога добра…

Едукативни моменат: У филму су удружили снаге шесторо потпуно различитих клинаца и свако од њих је допринео неком својом способношћу да се извуку из тешких ситуација. То је смисао тимског рада, али би радионица требало да буде сасвим другачија од оне приказане у филму.

Оцена наставника:

1(на нула)

in-time-poster3 (Small)На време (In time 2011) је футуристички трилер где су људи тако генетички модификовани да им се старење зауставља на узрасту од 25 година. Невоља је што од тог доба почиње да им одбројава часовник уграђен на руци и подешен на годину дана. Уколико желе да живе дуже, време могу да зараде. Исто тако, могу и да га троше, односно користе га као валуту. Тај свет будућности јасно је раслојен и док богати (који живе у својој временској зони) имају деценије, стотине, па и хиљаде година, сиромашни (у гету) живе дан за даном. Такав је случај и са момком из гета, кога тумачи Џастин Тимберлејк, све док се у гету не појави богаташ Мет Бомер, кога Џастин спасава од банде, а која хоће да му отме време. Међутим, испоставља се да је Метов долазак у гето заправо његов начин да изврши самоубиство и он то и чини тако што Џастину даје све своје време, а што је читав век. На тај начин, Џастин добија улазницу за елитну временску зону, где упознаје мултибогаташа Винсента Картајзера и његову кћерку Аманду Сајфрид. Ипак, чувари времена, односно полицајци, предвођени Килијаном Мерфијем, не верују у причу о поклону, одузимају Џастину време и хапсе га како би га вратили у гето. Џастин успева да побегне, али и узима таоца, погађате, лепу Аманду, која је већ показала интересовање за њега, а онда се временом и заљубљује. И њих двоје крећу да руше систем који није праведан према свима.

Критички осврт: Идеја за овај филм је генијална и креира друштво у коме је време новац у буквалном смислу, а искрено, постоји ли вреднија валута? 🙂 Механизам је такав да становници расту и развијају се до своје 25. године, а онда се укључује часовник на руци који почиње да одбројава годину. Једни другима могу да преносе време директно, а могу и да га депонују на посебне носаче, попут оних за пренос података са компјутера. Комплетна економија добија сасвим други смисао; цене се изражавају у минутама, сатима и недељама, па је тако кафа четири минута, а ручак у богаташком делу једна и по недеља. Купопродаја уопште није једноставна јер погрешни избори могу да вас коштају живота. Џастинова мајка, коју тумачи Оливија Вајлд, умире зато што нема времена да плати вожњу аутобусом, а пут пешице је дужи од времена које јој је преостало.

Јасна математика је да би богаташи имали неограничено време, много сиромашних мора да умре, али опет не пре него што остави потомство (сваки новорођени становник доноси једну нову годину). Зато су у гету цене високе (не и превисоке), а наднице мале. Занимљиво је и да тзв. чувари времена, односно полицајци, прате токове новца и воде рачуна да масе новца у појединим временским зонама остану константне, а како би се обезбедило да се капитал богаташа не смањује. И временске зоне су добро осмишљене; док су у гету сви ужурбани, у богаташкој зони сви све раде полагано. 🙂 Такође и опрезно; јер ако их ништа не убије, могу да живе практично вечно.

Што се саме радње тиче, режисер Ендру Никол одлучио се за класичну варијанту. Момак из гета се, стицајем (не)срећних околности, уздигао, схватио колико је систем непоштен, те решио да га руши, заједно са својом драгом богаташицом, попут Бони и Клајда са комплексом Робина Худа. Можда је прича могла и боље да се исприча, али и оваква каква је, држи пажњу. Ликови су, такође, класични. Џастин (који ми као глумац није сасвим уверљив, а узгред, као певач ми није омиљен) је лош, али правичан дечко из гета, Аманда је богаташица жељна узбуђења, Килијан (као и увек, одличан) један је од оних полицајаца који су опседнути ловом на баш једног криминалца, а који су виђени у десетинама филмова до сада итд.

Едукативни моменат: Порука овог филма јаснија бити не може. Време које „нам је дато“ је вредно и не треба га траћити.

Оцена наставника:

4(солидна)

Equilibrium (Small)Еквилибријум (Equilibrium 2002) је такође футуристички филм. Овог пута, будуће друштво чине преживели из трећег светског рата, а које предводи Отац (Шон Пертви) и који спроводи идеологију да је једини начин да рата не буде да се становници одрекну својих осећања. То постижу свакодневним говорима, једностраним интерпретацијама историје, али и редовним узимањем лека прозијума, који инхибира осећања. У систему постоје граматонски свештеници, који командују полицијским одредима и пролазе изузетну обуку како би проналазили и уништавали уметничка и креативна дела, а „емотивне прекршиоце“ сурово кажњавали. Један од њих је и Кристијан Бејл. Након разоткривања свог партнера Шона Бина и сам престаје да узима своју дозу и почиње да схвата колико су осећања важна и колико је друштво у коме живи погрешно.

Критички осврт: Иако филм није баш најдинамичнији могући, напросто ме је очарао. Прича је сјајна и поред тога што су мотиви ликова јасни и њихови циљеви предвидљиви, а све води ка једином могућем. Додуше, преврата има и то веома изненађујућих. Наратор с почетка филма је непотребан јер у говору Оца, који следи већ након прве сцене, цела прича се понавља, а непотребна је и застава, која је само мало модификована фашистичка, јер је јасно као дан о каквом друштву се ради.

Одабир глумаца је одличан. Кристијан Бејл има невероватну харизму и сасвим ме је уверио да је у питању човек који води борбу сам са собом. Он схвата да ако не ради по правилима чека га смрт, али напросто не може да се одрекне онога што је у његовој природи. Чак је и клинац, Кристијанов син у филму, сјајан.

Акционе сцене су веома упечатљиве. Иако не волим ту „пуцачину“, морам да признам да су занимљиве, изненађујуће и чак и оригиналне (у последњој сцени, Кристијан и Ангус Мекфејдијен „мачују“ се пиштољима), мада и претерано дају кредита Кристијану. Оно што он изводи ипак је могуће само у „Матриксу“ (који је очигледно утицао на ове сцене).

Едукативни моменат: Некада нам наша осећања, потребе и жеље задају проблем, посебно ако нису друштвено прихваћени и одобрени. Уколико их покажемо, трпећемо последице, али уколико не, ићи ћемо против сопствене природе. Шта ће од тога бити, зависи само од нас.

Оцена наставника:

5(можда и незаслужена, али ипак)

385506 (Small)Пети елемент (Le Cinquième Élément 1997) је француски филм, али на енглеском језику и са глумцима са тог говорног подручја. Негде у 23. веку, Земљанима, али и свим осталим цивилизацијама, прети зло створење отелотворено у виду узавреле планете, а које се појављује сваких 5000 година. Једини који могу да му се супротставе су Мондошивани, напредна раса која чува четири камена, а који се активирају уз помоћ четири основна елемента природе (воде, ватре, ваздуха и земље). Међутим, када Мондошивани дођу да се сретну са Земљанима, нападају их ратници Мангалори, које је послао грамзиви Земљанин Гари Олдман, а како би се докопао камења због својих (не баш јасних) циљева. Сви чланови посаде гину, али Земљани, уз помоћ напредне технологије, успевају да васкрсну једну од њих Милу Јововић, која им бежи и наилази на Бруса Вилиса, бившег маринца. Њих двоје крећу да преузму камење које су Мондошивани оставили код савезника на свемирском броду, односно свемирском хотелу намењеном богатим туристима, а како би довршили своју мисију спасавања свемира.

Критички осврт: Иако прича у основи представља борбу исконског добра са исконским злом, прилично је запетљана и има заиста много акције и промена амбијената где се све то дешава. Осим што има живу радњу, филм иначе зрачи живошћу, разигран је и пун комичних ситуација, а ликови су духовити, неспретни и инфантилни. Костиме за филм дизајнирао је познати Жан-Пол Готје и доприносе утиску јер су стварно урнебесни.

Можда су поједине сцене малко развучене, а сцена када Мила Јововић учи о рату и плаче, некако се не уклапа, а посебно њена полемика са Вилисом у последњим секундама да ли вреди очувати живот када га људи на тај рат троше… Са друге стране, сцена када ванземаљска оперска дива Плавалагуна (тако се у филму заиста зове) пева, сјајно је уклопљена са сценама у којима се Мила бори са Мангалорима. Све у свему, неке сцене су успеле, друге баш и не, а свеукупно филм је забаван и заиста има духа, морам да признам.

Едукативни моменат: Вилис тражи савршену жену и налази је. Она у филму то заиста и јесте, али оно што је зиста чини савршеном и што се испоставља на крају, заправо је то што је он воли. Љубав је пети елемент. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше не најјача могућа)

CatPeople2 (Small)Људи мачке (Cat People 1982) је римејк филма из давне 1942. У овој верзији, Настасја Кински долази у Њу Орлеанс, како би живела са братом, кога тумачи сјајни Малколм Макдауел, а од кога је била одвојена у детињству. Оно што она не зна је да су обоје припадници посебне врсте људи, који имају моћ да се претворе у црне пантере. Заправо то се дешава када воде љубав са обичним људима, а да би поново повратили људски облик, морају да убију. Једини начин да се не претворе у пантере је да буду са својом врстом. Зато брат покушава да је приволи да буду партнери јер не жели више да убија. Међутим, већ другог дана њеног боравка хвата га управа зоолошког врта (док је био у облику пантера), који води Џон Хард, у кога се Настасја заљубљује. То Малколму значајно компликује планове, али он не одустаје од своје намере.

Критички осврт: Осим што је ово фантазија, па и хорор (са мало превише крвавим сценама), ово је и еротски филм, што и не чуди с обзиром на неваљале осамдесете. Но, чак и за то доба је, можда, био сувише храбар, пошто се овде јасно потенцира содомија (људи мачке настају тако што фиктивни древни пустињски култ жртвује девојке које пантери силују), али и инцест. Међутим, то значајно не обара, а сам еротски аспект можда и доприноси вредности самог филма. У питању је једна веома садржајна прича (у овом облику нигде другде виђена, осим у једном сегменту много касније серије „Права крв“), са необичним током и још необичнијим крајем. Глума је, чак и за оно време, веома добра, као и специјални ефекти. Још да додам да музика, коју је писао Дејвид Боуи, звучи фантастично.

Едукативни моменат:  Занимљива је симболика да ови натприродни људи када воде љубав постају животиње, а да би повратили свој људски облик, морају да убију. Истина јесте да убице често називамо животињама, али је и истина да животиње никада не убијају из задовољства или осећаја надмоћи. Оне то чине зато што морају, да би саме преживеле. Веома је дискутабилно шта јесте део наше природе који називамо нагоном (животињско), а шта оно што називамо хуманим (људско). Мислим да овај филм отвара једну веома компликовану и деликатну филозофску расправу о томе.

Оцена наставника:

5(стабилна)

cat-people (Small)Људи мачке (Cat People 1942) је прва верзија претходно описаног филма. Овог пута у питању је црно-бели филм. И у овом случају ради се о девојци, коју тумачи Симон Симон, а која је дошла из (драмска пауза) Србије на Менхетн. У тамошњем зоолошком врту затекао ју је млади инжињер Кент Смит како прави скице црног пантера. Она му је привукла пажњу и започели су разговор, а потом и отишли код ње на чај. У њеном дому пажњу му је, овај пут, привукла статуа средњовековног ратника, са мачем који пробада велику мачку. Симон му је објаснила да је у питању краљ Џон од Србије (заправо, самозвани цар Јован Ненад и он је заиста постојао негде тамо у 16. или 15. веку), који је, наводно, ослободио њен народ од вештица. Наиме, према легенди, њен народ је водио праведан, хришћански живот, док их нису покорили Мамелуци (такође познати историји) и научили их вештичарењу. Краљ Џон их је такве затекао и побио, али су најлукавији ипак успели да побегну у планине. Проблем је био у томе што је Симон заиста веровала у ову легенду, као и то да потиче управо од тих вештица које су избегле Џонов мач. Двоје младих су се зближили и венчали, али Симонин проблем није нестао. Зато јој супруг предлаже да посети психијатра Тома Конвеја, који открива да је Симонин отац мистериозно погинуо у шуми, те да су мештани прогласили мајку вештицом – мачком, која је убила свог мужа. Симонин страх је да не учини то исто, односно да се претвори у пантера, ако пољуби свог мужа. Иако се са Симон очигледно нешто чудно дешава, психијатар успева да је убеди да је њен страх безразложан и она се враћа супругу, али касно. Он одлучује да је остави и опроба срећу са колегиницом са посла Џејн Рејндолф. И тек тада почињу невоље, а права истина се разоткрива.

Критички осврт: Ова верзија нема много везе са претходном, мада постоји сцена која је истоветна, када Симон плаши своју супарницу када је ова у базену. И још неке сцене су сличне. Осим што је црно-бели, ово је нежан, романтичан филм (да, поптуна супротност претходном), у коме глумци, својствено за оно време, „преглумљавају“ емоције или боље рећи, показују их много више него што је то заиста реално. Сцене су превише развучене (док су у ресторану, ми морамо да видимо и шта је ко наручио од колача, као да је то заиста важно), па је филм бескрајно спор, а мистерија, која то баш и није, траје превише дуго, да би се разоткрила тек на самом крају. Ипак, самој причи не могу много да замерим; одржива је, а мотиви ликова су логични и њихови карактери прилично конзистентни. Крај је мало збрзан, али добро, није ни толико лош.

Највише ме је заинтересовало српско порекло главног женског лика и то је био и главни мотив да одгледам филм. Међутим, свега пар сцена се позива на то. У једној од њих, жена необичног изгледа Елизабет Расел прилази Симон на њеном венчању и каже јој на српском: „Моја сестра“ (без сумње, језик јесте српски). На то се Симон прексрстила и то, чини ми се, неправилно, што показује да се режисер Жак Турнер ипак није довољно информисао о народу који је употребио за причу. 🙂

Едукативни моменат: Моћ празноверја може бити заиста велика и уколико допустимо да оно у шта (криво) верујемо надјача рационално, свакако ће нам створити проблеме.

Оцена наставника:

4(може, с обзиром на то да је у питању црно-бели филм)

large_hISh0FmL1G3pHN8gtqC5qaQ6nU5 (Small)Невидљиви човек (Hollow Man 2000) је немачко-амерички филм о групи научника који раде за војску САД, са задатком да нађу формулу за невидљивост. И успевају у томе, пре свега захваљујући брилијантности вође тима Кевина Бејкона. Њихово заморче горила успешно је постало невидљиво, а потом су јој повратили видљивост и резултати, о којима је требало да известе, били су довољно повољни. Међутим, Кевин је одлучио да још увек није време да се генерали известе о овоме, док и сам не опроба невидљивост. Успева да убеди свој тим да му изађе у сусрет и његовим колегама заиста успева да га учине невидљивим, али не и да га врате у пређашњи облик. Очајни, покушавају све чега су могли да се сете, али не само да ништа није помогло, већ како је време одмицало, ситуација је постајала све гора. Кевин је бивао све више психички лабилан, да би на крају постао прави психопата и почео да убија чланове свог тима, једног по једног.

Критички осврт: Једна од добрих ствари које су креатори филма урадили је што су узели Кевина за главну улогу јер он у приличној мери носи овај филм (чак и невидљив), а карактер који је дочарао чини да след догађаја има логику, коју иначе можда и не би имао. Друга добра ствар су специјални ефекти који су прилично добри, посебно када горила постаје видљива, а Кевин невидљив. Потом, сетили су се неких ствари којих ја, признајем, не бих. Пошто су му капци невидљиви, смета му светлост када жели да спава, а док је повраћао и садржај је био невидљив јер би се у супротном видео у стомаку.

Радња је мање-више у реду, ликови су добро одрађени, али ми се научни део никако не допада. Знам ја да је петљање са невидљивошћу прилично запетљан посао и сценариста је унео много енергије да га запетља што је могуће више, па је увео веома компликовану хемију, радиоактивно зрачење и биолошку енергију (ма шта год то потоње значило), али приказивање невидљивости и поновне видљивости никако „не пије воду“. Оно код гориле започиње крвним системом од места где је убризгана супстанца (што би значило да се она кроз крвоток креће и где прође, невидљивост нестаје) и прилично сам сигуран да је већ од почетка пут погрешан. Ако је убризгана у вену, а чим иде од руке ка срцу, значи да јесте вена у питању, најпре не би требало да се улива у мање вене (већ се мање вене уливају у велику), а требало би да се улије у десну, не леву преткомору и то баш у преткомору, а не коронарне крвне судове. Онда из срца треба да иде у аорту и плућну артерију и то је то, а не на све могуће и немогуће стране. И ако се већ шири крвотоком, органи би требало да постају видљиви паралелно са њим, а не након крвотока, као да никакве везе са њим немају. И уз то, заклео бих се да је у овом случају крвоток преспор. Но, ако занемаримо то, не могу да не приметим вечиту бољку научника у америчким филмовима, да ако су стручни за једну област, онда им иде од руке свака наука која им падне на памет. Када је Кевин затворио своју бившу девојку и сарадницу Елизабет Шу у неку врсту замрзивача, начин како је побегла, односно како је направила компликован електромагнет, показује њену невероватну (у правом смислу те речи) научну ширину. Тај бег је иначе пародиран у једном од наставака комедије „Мрак филм“, мада је већ сама ова сцена довољна пародија. Иначе, хтела је она и бомбу да заустави, али ју је спречио њен дечко, такође научник Џош Бролин.

Нелогичности у филму има још, па је тако нејасно како је могуће да влада САД није боље обезбедила тим научника који ради на једном тако важном пројекту и нити један војник се не појављује када Кевин креће да убија наоколо своје сараднике и успут уништава опрему. Осим што су научно потковани (из свих наука, наравно) овај научни тим је и физички неизмерно издржљив. Кевина нису могли да убију иако су га: изложили отвореном пламену безмало пола минуте, па млатнули челичном полугом по глави, па је био изложен високој волтажи (док је стајао у води, држећи се за метални проводник), па експлозији невиђене бомбе (која је уништила комплетну лабораторију, а коју чини десетак просторија и ходника) и то, чини ми се, у лифту који је вртоглаво летео из пламена горе, па онда и доле… И Џош Броли је показао невиђену снагу. Иако га је Кевин буквално пробуразио металном шипком испод левог плућног крила, сигурно закачивши макар нешто витално, а о крварењу да не говоримо и иако је у хладњачи безмало пао у кому, он је за мање од десет минута био не само спреман да се бори, већ и да се гипко вере уз помоћне степенице у простору за лифт… Ове грешке сматрам неопростивим, јер и ако фантазирамо и маштамо, не морамо да будемо глупи.

И да додам, крај је потпуно разочаравајући.

Едукативни моменат: Амбиција, уколико је ван контроле, уништиће људе око нас или ће нас барем отуђити, а што показује Кевинов пример.

Оцена наставника:

2(са толико минуса да може бити и један)

kinopoisk.ruЧудесни Спајдермен (The Amazing Spider-Man 2012) је још новија верзија приче о овом јунаку. Намерно написах оно „још“ јер постоји релативно нова, из 2002, те још два наставка на ту (2004. и 2007). Ова верзија приче се значајно не разликује од претходне. Момак, кога овај пут тумачи Ендру Гарфилд, не баш прилагођен у школи, са широким, па и научним интересовањима и не баш решен да поштује сва могућа правила, успева некако да се умува у тајне одаје научне установе у којој ради Ема Стоун, девојка која му се допада. Тамо га уједа један од експерименталних паука. И он полако почиње да стиче моћи, а које ће му и те како бити потребне. Наиме, главни научник из те институције Рис Иванс проналази серум који може да му регенерише руку коју нема, али га, нажалост, претвара у чудовиште и такав постаје претња за цео град.

Критички осврт: Ова верзија ми се много више допада јер не само да Спајдермен постепено стиче своје моћи и то на начин који је пријемчив тинејџеру (кроз забаву, скејтборд и акробације), већ постепено стиче и карактер, да тако кажем, пошто је он, ипак, клинац. Дакле, он је у почетку и неспретан и воли да се прави важан и нема јасан осећај за оно што је исправно јер му није одмах циљ да спасава недужне и невине. Његов први порив је да освети смрт свог стрица Мартин Шина, кога је, као и у оригиналној верзији, убио разбојник. Он одраста кроз дела која чини; другим речима, стиче искуство и учи се на својим грешкама. Такође, показује спектар осећања и некако ми је више реалан него његов претходник, кога је у старијој верзији тумачио Тоби Магвајер.

Режисер Марк Веб покушао је да причу учини више научном (рецимо, Спајдермен не производи мрежу сам из себе, већ има апарате које је развио да то чине), колико је то већ могуће јер се ипак највећим делом држао приче написане у стрипу који постоји већ више од пола века, a по којој је Спајдермен стекао моћи уједом паука и противници су му све сама натприродна и необјашњива бића. Дакле, основна дешавања из претходне приче није мењао, макар не значајно, па тиме ни претерано експериментисао, али ју је учинио више животнијом и, рекао бих, бољом.

Едукативни моменат: Оно што овог суперјунака чини и супер и јунаком, нису костим, акробације и мрежа коју испаљује, већ поједини избори које прави. Он се супротставља насилнику коме сва друга деца из школе повлађују, спасава живот несрећном научнику иако је много зла нанео јер схвата да је боље решење да га преда правди, него сам да га убије и не одустаје од девојке коју воли, иако зна да ће њихова љубав носити много ризика због тога што је он то што јесте. Избори које правимо нас одређују. А ово су били моји избори филмова за овај пут. 🙂

Оцена наставника:

5(шта ћу кад волим стрипове)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s