Лако је критиковати 1

Лако је критиковати, треба урадити. Мој одговор на ову народну мудрост би био да сам до сада углавном (само) радио, па је ред и да критикујем. Следи листа десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао не због тога што су најбољи или најгори, већ зато што су на мене оставили некакав утисак. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Па да почнемо. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

warm-bodies-final-poster (Small)Врућа тела (Warm bodies 2013) је наслов који је поприлично интригантан, али се са насловом свака грешна мисао завршава. 🙂 Реч је о романтичној и комичној хорор-фантастици, једном новом и савременом приступу бајци „Лепотица и звер“. На Земљи је завладала епидемија која је захватила већину становништва и ти људи су претворени у зомбије. Њима се супротставља шачица здравих (односно бори се за голи живот) пошто зомбији желе да дођу до свог омиљеног специјалитета – људског мозга. 🙂 Главни лик, одлични Николас Хоулт, који је уједно приповедач током филма, заљубљује се у истребљивачицу зомбија Терезу Палмер, те је отима (након што јој је појео бившег дечка, а кога тумачи Дејв Франко) и након почетног страха, код ње такође почињу да се буде емоције.

Критички осврт: Осим саме поставке радње, у филму нисам видео богзна шта оригинално. Приповедачки стил, заустављање сцене како би главни глумац убацио духовиту досетку; епидемија која претвара људе у зомбије; јурњава за мозговима; музичка нумера за коју се (духовито) испоставља да није подлога за филм, већ да је пушта једна од актера; Терезин филмски отац Џон Малкович који је задрти непријатељ зомбија (и уопште, задрт човек), да би се на крају раскравио и изгладио лош однос са кћерком; шминкање зомбија да би што више личио на здравог човека… Све већ виђено. Допало ми се објашњење зашто зомбији воле да једу мозак, што је мотив који има значајан утицај на радњу, али ми се мање допало оно класично америчко не знам како бих га назвао пристојним речима, али верујем да знате на шта мислим; тим пре што га у сваком њиховом филму има, а богами и у овом. На пример, главна глумица сетно и емотивно објашњава зомбију како је то бити човек, као да је он ванземаљац. Такође, испоставља се да је лек за зомбије ништа друго до – љубав. Ах. 🙂

Радња је малко спора и нема много момената због којих ћете се тргнути, што ја (као страшљивко) поздрављам. 🙂 Ипак, за овакав један филм очекивали бисте више акције. Музика је сасвим добра и приличан број нумера можете чути током филма који у тим деловима наликује на музичке спотове.

Едукативни моменат: Уколико бисмо зомбије и људе посматрали као две различите групе људи, онда је овде толеранција веома јак мотив. У једном тренутку Терезин лик говори свом оцу (или беше најбољој другарици, заборавио сам) како су дали назив („лешеви“) стању које уопште не разумеју. Људи су склони да дају (углавном погрдна) имена, односно квалификације представницима других или малобројних група или страних народа из страха или незнања. Коначно, живот је постао много бољи за обе групе када је на крају филма дошло до прихватања једне од њих.

Оцена наставника:

4(слабашна)

220px-TotalRecall2012PosterТотални опозив (Total recall 2012) римејк је филма из 1990. са Арнолдом Шварценегером. Овога пута, главног лика тумачи Колин Фарел, а пертнерке су му Џесика Бил (добра) и Кејт Бекинсејл (зла, која ми се ипак више допала 🙂 ). Иако су идеја, заплет и расплет, па и поједини детаљи исти у оба филма, постоје значајне разлике. Оригинални филм се углавном дешава на Марсу и главни јунак на крају успева да га тераформира, док се нова верзија дешава на футуристичкој Земљи руинираној хемијским, односно нуклеарним ратом. Због тога на Земљи је могућ живот тек на две локације; једна је северни део Европе, а друга Аустралија, коју називају колонијом. Од једне до друге се стиже за 17 минута футуристичким превозним средством названим „пад“ које пролази кроз само средиште Земље. Колин је радник у фабрици за производњу андроида, који је заборавио (па се онда и сетио) да је заправо двоструки (или можда троструки) тајни агент са мисијом да спречи инвазију Европљана на колонију.

Критички осврт: Ово је, пре свега, акциони филм; туче у различитим амбијентима, од којих неки подсећају на видео игру, разарајућа и хипермодерна оружја, јурцања колима, експлозије… Нисам сигуран да је ишта изостављено. Радња је веома динамична и да нема оригиналног филма, била би чак можда и изненађујућа, са свим тим превратима. Специјални ефекти су сјајни, а дизајн градова у којима се радња дешава заиста фасцинантан и у складу са скученим простором на коме је човечанство принуђено да живи (све је у нивоима). Посебно ми се допао „пад“ који је за мене откровење. Не бих смео да потпишем да прати законе физике, али је решен заиста генијално. Технички гледано, филм је одлично одрађен.

Што се радње тиче, она је за футуристички филм необично актуелна и потцртава све најцрње сумње присталица теорија завере. Главни мотив су прокажене „ратне игре“ (америчке) владе која сама организује и реализује терористичке нападе, а за то оптужује вође екстремистичких група, како би имала разлог за војне интервенције, овога пута инвазију. Нисам сигуран да је све ово потребно за друштвене прилике приказане у филму; у садашњој ситуацији такве игре би биле потребне због притисака међународне заједнице, али у филму постоје свега две државе у свету. Зар није много једноставније да једна нападне другу и без оправдања (а и коме би се правдала)? Има ту још момената чија би се логика могла оспорити уколико бих се, верујем, више удубио, а и филозофски разговори главног и споредних ликова о прошлости и садашњости у појединим деловима филма (и то оваквог филма) делују најблаже речено, смешно.

Едукативни моменат: На памет ми је пало, због тога што главни лик пролази кроз читаву серију присећања и упознавања сопствене личности, те открива да је врло спретан у тучи и баратању са оружјем, али и да зна да свира клавир, да свако од нас има неке таленте које треба откривати и развијати, само треба дати себи шансу. Такође, због суморне будућности, потребно је више пазити на своју околину, пре свега на природу, али неговати и међунационалну толеранцију. Међутим, за један овакав филм, прво је сувише дубокоумно, а друго маргинално (искоришћено тек да би се направила добра „подлога“ радњи), тако да је једини реални едукативни моменат херојство главног лика, а који нам може послужити као модел да један човек чини разлику, ма колико он изгледао безначајан у мноштву.

Оцена наставника:

4(још слабашнија од претходне)

2007_10_26_01_18_45_76562_0_1 (Small)30 дана ноћи (30 days of night 2007) је најстрашнији филм о вампирима који сам икад гледао. Шта да вам кажем када сам га гледао из делова и неко време морао да спавам са упаљеним светлом. 🙂 Становништво у градићу на Аљасци спрема се за тридесет дана без сунца, баш као и сваке године. Овај пут у град су пристигли вампири који ће десетковати ионако малобројно становништво, а тек шачица преживелих довија се на најразличитије начине како да опстане до изласка сунца.

Критички осврт: Не могу да тврдим, али сигурно осећам да овај филм „гађа“ исконски страх људи јер они нису сигурни чак ни у својим домовима, пошто их застрашујућа лица посматрају кроз прозор док разговарају, а зле сподобе извлаче напоље на кланицу, која се дешава већ у првом делу филма. Вампири нису романсирани, како их обично комерцијални филмови приказују, већ су брутални, сурови и напросто зли. Играју се са својим пленом као мачке са мишевима. Уз све то, маске намењене у филму за њих, најблаже речено, застрашујуће су. Остало ми је нејасно како је уопште неколико њих живо дочекало крај филма с обзиром да вампири имају екстра моћи; изузетно чуло мириса (наравно да би нањушили крв), а веома су брзи и јаки. Мислим да сценариста није најбоље одмерио однос снага и да је људима у овом случају дао мало више „кредита“.

Едукативни моменат: Према мом виђењу, појављује се тек на крају филма, када главни јунак Џош Хартнет мора да одлучи да ли ће жртвовати себе или жену коју воли (тумачи је Мелиса Џорџ) и девојчицу коју су спасили приде. И наравно, одлучује да жртвује себе, чиме постаје узор другима и показује да права љубав захтева жртве. И ако избацимо вампире (који, надам се, у реалном животу не постоје), ове жртве не морају да буду фаталне. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

dylan_dog_dead_of_night_ver5 (Small)Дилан Дог: Смрт ноћи (Dylan Dog: Dead of Night 2011) је филм рађен према мом омиљеном стрипу из детињства (па и сада је, да се не лажемо 🙂 ). У филмској верзији Дилан има помоћника Маркуса (не Груча као што је то у стрипу, ваљда зато што нису могли да нађу глумца пожељног лика) и ради као обичан приватни детектив, пошто је од старог посла (истраживача натприродних појава) одустао јер су му вампири убили девојку. Међутим, а како то обично бива, не својом вољом бива увучен у случај необичних смртних случајева који га воде у стару причу у којој је био, па да кажем, амбасадор људи у свету вампира, вукодлака и зомбија. Тако Дилан открива план главног вампира да напокон потамани све непријатеље тиме што ће пробудити ултимативну моћ – древног вампира чудовишног изгледа кога је немогуће уништити осим ако се не уништи господар, односно онај који га је пробудио. Заинтересованих за ову моћ, ипак, има макар двоје. 🙂

Критички осврт: Вероватно због тога што сам много очекивао, много сам се и разочарао. Прича је класична, а и сам лик Дилана Дога који је у стрипу био мој херој из детињства, у филму је банализован, американизован и потпуно виђен већ стотину пута по сличним филмовима. Ах, он је разочаран и неће (подвлачим – неће) ни да чује да се врати старом послу, кад је тај исти посао дошао главе његовој љубави непрежаљеној… Али кад се вратио том послу он га обавља беспрекорно. Иако је само човек, у филму је у стању да тек са угруваним ребрима преживи падове и ударце који би му у најблажем случају поломили пола лобање. Његове особине су иритантне, преврат је предвидљив, а мотиви ликова провидни, те некад не баш и логични. Када напокон оживи, ултимативни вампир напада, па онда и напушта своју господарицу остављајући је незаштићену и на милост и немилост вампирима и вукодлацима, иако зна да је њена пропаст уједно и његова (а планира да врати свима мило за драго што су га уопште заробили). Уз све ово да додам да филм има и стара добра општа места, као када зликовац ставља главног јунака у смртоносну клопку, а онда одлази, дајући му тако времена и могућности да се из те клопке извуче.

Едукативни моменат: Иако главна хероина има глобално гледано добре намере, напросто је искусила негативне последице пословице која почиње са „ко с ђаволом тикве сади…“ Чак је и ултимативни вампир налик на ђавола (са све роговима и крилима) што доприноси овом утиску. 🙂

Оцена наставника:

1 (ко врата)

clash-of-the-titans-movie-poster-3d-1-411x600 (Small)Сукоб титана (Clash of the Titans 2010) је филм рађен по митолошкој причи о Персеју. Верујем да у овом случају није потребно да препричавам радњу, али за оне који (срам их било) не знају ову познату легенду, филм се бави већ одраслим Персејем (кога тумачи Сем Вортингтон), полубогом, коме се намеће улога да спасе лепу Андромеду, принцезу Арголиде. Наиме, њена мајка Касиопеја увредила је богове који су заузврат тражили да жртвује кћерку морском чудовишту Кракену.

Критички осврт: Иако је суштина легенде остварена на платну, многи детаљи се не слажу са веровањима старих Грка. Рецимо, Андромедину мајку у филму убија Хад, што се у миту не дешава; Посејдон ју је поставио међу звезде да вечно испашта привезана за столицу. Хад у филму кажњава Андромеду, мада то у миту чини Артемида заједно са нимфама. Такође, у миту се Персеј жени Андромедом, док је у филму (додуше на леп начин) одбија и верна пратиља му постаје нимфа Ија, која се у миту о Персеју практично не појављује. И поред тога што грчка митологија обилује морским чудовиштима, режисер се одлучио за Кракена, који је биће из легенди северних народа. Осим ових „уметничких слобода“ режисера Луја Летерјера, филму се тешко шта може замерити (технички је одлично одрађен са ваљаним специјалним ефектима, радња је динамична довољно да држи пажњу, а глума је, па, пристојна). Заправо једну ствар бих замерио – покушај Лујев да окултно претвори у конкретно. Оно што су стари Грци тумачили као недокучиву вољу богова (виша, савршена бића тешко да могу бити схватљива униженим и несавршеним људима), режисер је желео да преточи у интриге (зарад заплета и преокрета у самом филму), авај не превише убедљиве. Тако да су, мени макар, Зевсови мотиви да ради управо то што ради остали нејасни.

Едукативни моменат: Најпре ми је пало на памет да је најбоља лекција која се да научити из овог филма да филм не може да замени лектиру (иако му ђаци често прибегавају како би ескивирали своје обавезе), а баш због тога што не мора доследно да прати радњу писаног извора. 🙂 Ипак, мало дубље гледано, кроз филм непрекидно провејава незадовољство људи боговима, а због њихових хировитих одлука. Готово сваки смртник, па и сам Персеј, пружа отпор на свој начин тој вишој сили и баш зато сви они и јесу хероји. Прва асоцијација на такве богове ми је, наравно, власт, односно људи који је чине и критичко гледање на њу (њих), те деловање у складу са таквим критичким ставом.

Оцена наставника:

4(јака)

skyline_ver4 (Small)Линија хоризонта (Skyline 2010) је апокалиптични филм који претпоставља најгори сценарио при сусрету са ванземаљском врстом. Радња прати неколико младих парова који су одлучили да проведу викенд заједно у раскошном апартману. У току ноћи цео свет се мења, како за њих, тако и за човечанство. Свемирски бродови са гротескним створењима отимају људе од којих узимају централни нервни систем који им служи, рецимо, као некакав погон. Овај први сусрет главни актери успели су да избегну, али борба за опстанак тек почиње.

Критички осврт: Негде сам на интернету видео да се овај филм рангира међу топ 10 (или беше 20?) најгорих, али ја са тим нисам сагласан. Иако као биолог морам да ставим примедбу на то да је ванземаљској раси потребан људски нервни систем јер поставља се логично питање како је онда без тога еволуирала на својој планети, остали сегменти филма прилично су логични. На крају филма људи нису победници и сваки отпор током филма показао се узалудним, што је и очекивано. Јер ако је ванземаљска раса толико напредна да може ко зна одакле да стигне до Земље, тешко је очекивати да ће људи да је поразе својим авиончићима и ракетицама, што се у неким другим сличним филмовима може видети. Такође, реакције ликова (не само главних); очајање, страх, паника, безнађе, али и свака друга приказана сасвим су природни. Рекао бих и да је глума пристојна, баш као и специјални ефекти.

Едукативни моменат: На први поглед тешко да се може уочити у филму где је главна радња да ванземаљска раса својом супериорном технологијом уништава људску врсту. Па ипак, из овога се може видети да онај ко има веће знање – побеђује. 🙂

Оцена наставника:

4(солидна, можда са једним мајушним минусом)

The-island (Small)Острво (The Island 2005) је филм који ме је пре четири године инспирисао да направим чланак о њему на Википедији. Тада сам био очаран, а сада могу да кажем да је музика у филму напросто божанствена. Што се радње тиче, почетак филма представља једну необичну заједницу која обитава у технолошко напредном друштву, где људи воде организаован и здрав, али монотон живот под будним оком супервизора. Ова заједница је наводно успостављена након апокалипсе која је уништила свет. Сви житељи се радују лутрији, а победници одлазе на острво, где су обећана уживања, свеж ваздух и купање у океану. Међутим, млади Линколн, кога муче ноћне море, почиње да поставља логична питања на која не добија одговоре. Зато сам креће у истраживање и открива да победници на лутрији не одлазе на острво, већ на операцију коју неће преживети. Преплашен, бежи из колоније заједно са девојком у коју је заљубљен и њих двоје у спољашњем свету који није уништен, откривају да су они заправо клонови, створени како би богаташи добијали здраве органе након болести или несреће.

Критички осврт: Ово је заправо филм сачињен из два филма. Први се дешава у колонији клонова и он је мирнији и неодољиво подсећа на (мени најдражи филм свих времена) „Логанов бег“. За овај, први део, може се рећи да је „чиста“ научна фантастика. Други део, када се двоје младих боре за живот, нема СФ момената и по жанру је акција. Идеја за овај филм није нова, а преврат је предвидљив. Режисер Мајкл Беј, по сопственим речима, надао се да ће изненађујући моменат и у крајњој линији и оригиналност постићи управо спајањем ова два жанра и променом динамике филма. Нажалост, не могу да тврдим да ми се то и допада; филм који започиње интригантном и актуелном темом (клонирање и уопште, генетички инжењеринг) завршава као, напросто, филм за забаву. Сам крај је, онако, амерички спектакуларан, што још више квари утисак.

Сама поставка живота у колонији је „на стакленим ножицама“ и некако остаје неразјашњено зашто се нико од клонова није запитао зашто не оду сви на острво, а за то баш и није потребна неки коефицијент интелигенције. С друге стране, нисам сигуран да би било какво дато објашњење у вези са тим у филму било убедљиво. Остале мотиве у филму бих мање-више могао да одбраним.

Занимљив је и можда несрећан избор глумаца. Јуан Макгрегор је заправо, према мом мишљењу, добар глумац, али није харизматичан, тако да му више „леже“ виђеније споредне улоге као у популарним наставцима „Ратова звезда“. Главна глумица Скарлет Џохансон напросто је – лепа. 🙂

Едукативни моменат: За адреналински филм који карактер ликова базира на инстинкту, а не на осећањима, тешко је говорити о „широј слици“, односно дубокомисаоној полемици о томе шта ће нам генетички инжењеринг урадити. Овде је порука много мање научна, мада не и маргинална, а базира се на пословици која почиње са „док једном не смркне…“. Наиме, овде постоји јасна и јака компетиција између оригиналних људи и њихових клонова, баш као што постоји и у животу, почевши од пријемних испита, па до конкурисања за посао. 🙂

Оцена наставника:

3 (на два)

MV5BMTc5NzAyOTQyNF5BMl5BanBnXkFtZTcwNzQ1MDc4OQИнструменти смрти: Град костију (The Mortal Instruments: City of Bones 2013) је филм који повезује библијску причу (анђеле и демоне) са бићима из народних веровања (вампире, вукодлаке, чаробњаке и остале). Главни актер је девојка, коју тумачи Лили Колинс, тек наизглед обична тинејџерка, која открива да може да види паралелни свет, магичан и пун опасности. Овај дар је добила наслеђем, пошто је и сама анђео и има мисију да заштити пехар који може да обезбеди знатне моћи ономе ко га поседује. Јасно је да се појављују многи заинтересовани, а из редова демона, вампира, па и самих анђела, да тај пехар присвоје.

Критички осврт: Ово је једна причица која нема ама баш нити један оригинални детаљ. Тинејџерка која наједном схвата да није обична; њена мајка која је желела чинима да је заштити од сазнања за које није спремна; способност да реалне предмете претвори у цртеж и обратно; зли отац који хоће да искористи рођену децу за своје нечасне планове и зло које га корумпира; портал за другу димензију; несрећно заљубљени најбољи друг… да не набрајам даље – апсолутно је све већ виђено. Филм је можда занимљив тинејџерима јер нуди запетљане љубавне односе који су својствени сапуницама, а успут је и модеран јер руши табуе. Наиме, овде се дешава љубавни четвороугао. У главну глумицу заљубљен је њен најбољи друг (кога тумачи Роберт Шијан), а у главног глумца (Џејми Кембел Бауер) његов најбољи друг (Кевин Зегерс). Наравно, главни глумац и глумица заљубљују се једно у друго, али се испоставља да су брат и сестра. Хм.

Едукативни моменат: За овај филм ми је било најтеже да нађем било какав јер је дефинитивно не више од лаке забаве. Рецимо, с обзиром да Лили увиђа да постоји тај један паралелни свет, скривен тако да га људи виде као не много занимљиве објекте, порука би могла да гласи да ствари нису увек онакве каквим се нама чине и да могу бити много занимљивије ако бисмо их посматрали на другачији начин.

Оцена наставника:

2(једва)

forty_seven_ronin_ver747 ронина (47 Ronin 2013) је филмовизована јапанска легенда из осамнаестог века. Ронини су самураји који су остали без свог господара (што је за тадашње појмове била велика срамота), а то се и десило јунацима у овом филму, пошто је феудалац из друге области успео сплеткама и магијом да дискредитује њиховог господара пред царем и тако га осуди на смрт. Цар је новопеченим ронинима забранио да се свете и запретио им (нечасном) смрћу, али су се они оглушили и кренули да убију кривца. Гледајући назив филма може се закључити да овде има 47 главних ликова, али се издвојило тек пар њих, на челу са Кијану Ривсом, кога је одгајио мистериозан и застрашујући народ и кога су ронини примили у своје редове.

Критички осврт: Не познајем довољно добро легенде азијских народа, али сам негде прочитао да је лик Кијану Ривса убачен за потребе филма, што не чуди с обзиром да је увек потребан глумац који ће да „прода“ филм, а и није испало тако лоше. Због Ривса цео филм веома подсећа на остварење Ричарда Чембрлена у ТВ серији из мог детињства, „Шогун“, а и физионимија Ривса прилично је захвална за јапанску причу.

Овај филм, упркос сјајним специјалним ефектима, није тенденциозна фантазија. Не знам којем бих га жанру припојио, али змајеви и чаробница нису оно што причи даје статус легенде, већ херојство и част. Мислим да је филм амбијентом, радњом и ликовима успео то да дочара. Фантастични моменти су у овом случају, само „зачин“ који доприноси општем утиску.

Едукативни моменат: Узвишене особине попут части не трпе компромисе. Човек који се одлучи за такав пут у животу, много тога ће морати да жртвује. У нашој тренутној ситуацији, то је готово једнако тешко као и пре двеста година. 🙂

Оцена наставника:

5(уз понеки минус)

Prometheus poster (Small)Прометеј (Prometheus 2012) је футуристички филм о свемирској експедицији на планети за коју се истраживачи надају да представља родну груду твораца људи и свег живота на Земљи. Наиме, археолошки налази су открили да практично сви древни народи у својим рукотворинама имају исти мотив; звездану мапу која показује положај жељене планете и научници уз помоћ модерне технологије не само да успевају да је лоцирају, већ и да дођу до ње. И веома брзо проналазе базу интелигентне врсте за коју (оправдано) претпостављају да су творци. Међутим, база изгледа већ дуже време напуштена, што их не одвраћа од даљег истраживања. Нажалост, испоставља се да откривају језиву и веома опасну истину по читав људски род.

Критички осврт: Овај филм је један од (додуше чуднијих) делова серијала о ејлијену (или „осмом путнику“, како желите) и може се рећи да он радњу смешта пре свих тих других делова. Супериорна врста која је направила базу, направила је и танкере са мистериозном супстанцом која ствара жива бића, али листом опасна, као да је у питању биолошко оружје. На самом крају филма рађа се и не баш ејлијен на каквог смо навикли, али нешто што би свакако могла бити његова предачка врста. Једна неодољива сличност са првим делом који, сигуран сам, има статус култног, свакако је та што сви чланови посаде на овај или онај начин гину, а преживљава само главна јунакиња (Нуми Рапејс) и то после низа борби за живот, баш као што је то био случај са ликом који је тада тумачила Сигурни Вивер. Уз то, у оба дела појављује се и злоћудни андроид са скривеним мотивима (у првом делу Џон Херт је имао задатак да донесе ванземаљско биће компанији, а у овом Мајкл Фасбендер требало је да обезбеди свом „оцу“ бесмртност, тако што ће је искамчити од више расе). Иако на први поглед ове подударности не иду у прилог оригиналности филма, некако ми изгледају добро уклопљене и дају му шмек.

Овај филм је права правцијата научна фантастика са одличним специјалним ефектима и избором глумаца. Уживао сам гледајући.

Едукативни моменат: Готово сва важна питања о разлозима настанка живота на Земљи у филму остају отворена, а мотиви твораца још мистериознији него на почетку. Верујем да је то зато да би се публика заинтригарала за наставак који ће сигуран сам, уследити, али се може протумачити и тако да без обзира на развој науке, увек ће нека питања бити неразјашњена и научници ће се увек бавити њима, без обзира на последице. Људску радозналост је напросто немогуће угушити.

Оцена наставника:

5(заслужена)

4 thoughts on “Лако је критиковати 1

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s